Да просечан Србин најчешће нема добро мишљење о „приватницима”, мањим или већим, опште је познато. Када се анализирају тајкуни, свеколики народ би највише волео ,,да им види леђа”. С друге стране, већина предузетника у Србији ће рећи да је тешко наћи доброг и вредног радника, а да радници који имају специфична знања могу да бирају где ће да раде. Истицаће синдикате као пошаст која уништава прво предузетнике, а потом и саме раднике. И једни и други ће тврдити да им је држава маћеха, али ће тражити и да им помогне, иако ће помоћ добити само одабрани, а многи ће још више изгубити. Како било, тензија постоји.

Питање је како је настао менталитет који суштински презире успех и успешне (осим у спорту, ваљда), а обожава да се бори за непостојећа лажно емитована права и посао на државним јаслама. Менталитет који изједа друштво и подстиче неодговорност и самосажаљење стварајући велики простор за опасне и бесмислене економске потезе и перверзне везе политике, капитала и пауперизованог становништва.

Корени лошег социјалног капитала у Србији леже доминантно у 1944. години. Тада је сатрт крупни и ситни капитал, а богами и већина оних који нису желели да изгубе слободу, док је њихова имовина подељена међу „ослободиоцима”, уз давање мрвица народу. Овај процес у готово свим земљама источне Европе углавном је створио отпор према комунистичком систему. Међутим, у СФРЈ се стицајем околности, понајвише због издашног финансирања социјализма од стране Запада, почео сањати ,,југословенски сан” у коме су масе, а не елите, покретачи друштва, и у коме се може релативно лепо живети без рада, где свако може бити све – и обућар председник председништва, и кројач стручњак за уставно право… Уз лажни стандард, Србија је прогутала много фалсификоване или потпуно измишљене историје која је у потпуности изопачавала вредности које су за само стотинак година превеле свет из мрачног средњег века у савремено доба просперитета.

Нажалост, уместо да се у Србији, као у другим земљама, диктатура уруши сама од себе, она је у позним осамдесетим добила крила. Комунизам је замењен лажним национализмом, а први талас друштвених промена личио је на организовану државну пљачку народа. Тешко је волети капиталисте који су свој капитал стекли јер су били прави људи режима на правом месту. Вероватно су постали још неомиљенији када су свој пуни потенцијал достигли после демократских промена. Грађани нити су видели „правду”, нити су видели да имају могућност да уживају у плодовима конкуренције и слободног тржишта (услед непостојања истог), односно могућности да приграбе шансе. Ако су иконе капитализма ружне, слику је лако пројектовати до ситних предузетника који једва да живе боље од радника.

Данашње питање није има ли конфликата него како конфликте учинити конструктивним, уместо постојећих позива на продубљавање болести српске привреде и друштва. Међутим, колико год неко не волео крупни капитал или ситне „приватнике”, само су они ти који могу отворити нова радна места, финансирати гломазну државу благостања или у неком бољем случају државу која се бави само класичним функцијама. У најкраћем, успех једног друштва зависи од тога колико су предузетници слободни да трагају за пословним приликама и да реализују исте. Овакво друштво омогућава и вертикалну покретљивост, јер данашњи свет покреће знање, а не капитал сам по себи.

Ова начелна опредељења морају бити праћена конкретним потезима. Слобода уговарања и уговор морају бити светиња. Приватно власништво мора бити неприкосновено и власник мора имати пуну слободу располагања имовином. Држава, уместо што се бави фингирањем решавања проблема које је сама створила, треба да постави ваљана правила игре и да омогући да се игра одвија по тим правилима. И да се мане моралисања радећи свашта, а ништа до краја и како треба. Оваква правила игре брзо би ублажила тензије јер би подстицала сарадњу, а не конфликте.

*Центар за слободно тржиште