Без обзира на неслагање о томе какве пореске реформе би биле пожељне и да ли је време за реформе или треба сачекати неки повољнији тренутак, већина аутора је сагласна да су пореске реформе потребне. Међутим постоје и изузеци. Др Бошко Мијатовић је изразио став да је постојећи порески систем у Србији, изузев пореза на доходак грађана, углавном добар те да стога реформе нису ни потребне. Сви који бар мало познају карактеристике важећег пореза на имовину у Србији тешко да би се сагласили са претходним ставом. Код пореза на добит у Србији, уз ниску пореску стопу, постоје и бројна ослобађања услед чега ефективна пореска стопа износи само од пет до шест одсто. Услед различитих ослобађања и олакшица разлике у висини ефективних пореских стопа између предузећа која остварују једнак профит могу бити велике чиме се грубо нарушава алокативна неутралност пореза. Мало је економских аргумената којима би се могла оправдати примена постојећих олакшица код пореза на добит, са обзиром на то да Србија има једну од најнижих пореских стопа у свету – не рачунајући пореске рајеве. О манама постојећег пореског система убедљиво је у „Политици” писала професорка Бисић.

Др Мијатовић такође оспорава утемељеност предложених реформи због тога што при њиховом конципирању нису коришћени економетријски модели. Ово је крајње изненађујућа примедба с обзиром на то да је др Мијатовић раније учествовао у пројектима пореских реформи и да при томе није користио ни економетријске моделе ни друге методе квантитативне анализе, као што су макробилансне пројекције и микросимулације. Штавише није нам познато да је др Мијатовић, за разлику од аутора, икада користио економетријско моделирање. У студији на више места аутори су користили макробилансне процене и микросимулације, али и оцене економетријских параметара других истраживача. При формулисању предлога реформи аутори су, као што је то уобичајено у свету, уместо сопствених, користили типичне вредности економетријских параметара. Збуњујуће је да др Мијатовић, с обзиром да толико цени економетрију, у потпуности игнорише резултате бројних економетријских истраживања на које се аутори позивају да би доказали да структура пореског система утиче на привредни раст. Ако игнорише резултате економетријских анализа познатих светских економиста, зашто ауторима сугерише примену економетријских метода?

Др Мијатовић је такође оспоравао економску заснованост предлога пореских реформи тврдећи да није извесно како би се фискално растерећење рада расподелило. Управо економска теорија тврди да расподела користи од фискалног растерећења зависи од структуре тржишта рада, стопе незапослености, снаге синдиката и понашања државе као регулатора и као највећег послодавца. Због тога сматрам да би дати фактори (висока стопа незапослености, мала снага синдиката у приватном сектору и др.) утицали да значајан део пореског растерећења остане у предузећима. Осим тога аутори предлажу држави да својим понашањем у својству регулатора и највећег послодавца утиче да се фискално растерећење не прелије већим делом у повећање нето зарада. Конкретно, то значи да не би било добро да се у тренутку смањења пореза значајно повећа минимална зарада или да се повећају плате у јавним предузећима, државној администрацији, образовању, здравству и др.

Др Мијатовић је такође у медијима изнео низ зачуђујуће погрешних података и процена. Неко ко се годинама бави пореском политиком требало би да зна каква су реформе спровођене у Србији током претходне деценије.

Тако, на пример др Мијатовић је тврдио да је фискално оптерећење рада у Србији 2001. године готово преполовљено и да то није утицало на повећање запослености. Истина је да је фискално оптерећење зарада тада смањено, али за свега 10 одсто, јер је упоредо са смањењем пореских стопа проширена пореска основица за око 25 одсто. Осим тога, поређење са 2001. годином је у потпуности неадекватно јер је тада, по конзервативним проценама, вишак запослених износио трећину од укупног броја запослених – економетријски речено др Мијатовић је направио грешку изостављања релевантне варијабле (вишка запослених), па је њен утицај приписао пореској политици. Осим тога процена ефеката предложених реформи на основу резултата реформи из 2001. године је крајње проблематична јер је у међувремену дошло до значајне промене привредног система – промењени су параметри економетријског модела те стога на основу 2001. није могуће прогнозирати резултате у 2010. години.

Захваљујем свима који су учествовали у расправи о пореском систему без обзира на неслагања о томе да ли је и каква реформа потребна. Неке од идеја изнетих у расправи могле би да допринесу унапређењу пореских реформи. Надам се да ће јавна расправа о пореској реформи допринети обнављању праксе организовања јавних расправа пре доношења кључних одлука из области економске политике и реформи. Укључивањем већег броја људи у расправу повећавају се шансе за доношење добрих одлука, у односу на праксу доношења одлука у уским затвореним круговима. Јавна расправа о порезима требало би да допринесе и балансирању интереса између различитих социјалних група. На једној страни се налазе порески обвезници, који плаћају различите износе пореза, а на другој лекари, наставници, полицајци, порезници и др. који на основу пореза пружају услуге другим грађанима, као и они којима држава помаже кроз социјалну помоћ.

Уредник и један од аутора студије „Пореска политика у Србији – поглед унапред”