Važna pretpostavka za drugačiji odnos elite i društva prema ostavkama je osnažena pozicija pojedinca u politici, što je moguće postići tek ako oslabi partokratska kontrola nad poslaničkim korom i nad svima koje stranka predlaže. To znači i ukidanje blanko ostavke, i tutorstva najužeg partijskog rukovodstva nad svim izborima i nominacijama. Ako, pak, tutorstvo postoji onda se suočavamo s tim da su izabrani funkcioneri, kako se nekad govorilo, ,,vojnici partije” i da partijsko rukovodstvo može sa njihovim funkcijama i karijerama da radi šta hoće: da ih tera na ostavke ili da im ne da da ih podnesu.

Treba otkloniti i logiku raspodele političkog plena i poziciju politike kao delatnosti kojom se kapitalizuje materijalna dobit i zapošljavaju ,,bratstvenici”. Ljude treba učiniti odgovornim, karijerno opredeljenim profesionalcima, kompetentnim, koji onda imaju i tu mogućnost da se autonomno opredeljuju nezavisno od partijske stege.

Time dolazimo do značaja načina izbora u strankama, i do neophodnosti decentralizacije tih izbora, pa i samostalnosti, recimo, poslaničke grupe u odnosu na partijsko rukovodstvo. Dokle god partijsko rukovodstvo bude utvrđivalo konačne liste poslanika i drugih funkcionera, ono će biti i centar moći. Ako je, pak, reč o procesu pregovaranja, u kome je šef stranke i njegovo najbliže okruženje samo jedan od aktera u odlučivanju, onda će ceo proces biti drugačiji.

Od uticaja je i to što se izbor funkcionera u političkim institucijama, izvršnim organima vlasti, velikim javnim preduzećima, državnim agencijama i regulatornima telima obavlja u skladu sa koalicionim dogovorima. To je jedna međupartijska igra u kojoj se o svakoj ostavci i smeni i te kako vodi računa. Zato mi gotovo da nemamo praksu individualnih ostavki. To je sušta suprotnost od one davne priče kad su šezdesetih godina prošlog veka u Švedskoj pronašli nekog nepismenog, a ministar obrazovanja odmah podneo ostavku jer je to doživeo kao lični poraz. Tako nešto kod nas je gotovo nemoguće jer ni o tome se ovde samostalno ne odlučuje. U stvari, odlučuju samo oni koji se osamostale u odnosu na postojeće partijske formacije. U tome vidim objašnjenje zašto je Radovan Jelašić mogao da podnese ostavku. Jelašića je posle nekoliko godina malo ko doživljavao kao izabranika G 17 plus.

U jezgru priče o ostavkama je, međutim, pozicija ključnog čoveka u partiji. Ako od njegovog stava zavisi kompletna lista poslanika, ako kontroliše deo vlade i ministre, ako postoje još i blanko ostavke onda mi živimo u liderokratiji. Ključno je pitanje kakva je sudbina onih koji upravljaju svim tim karijerama. Da li lideri podnose ostavke?

Podnose, ponekad, ali u jednoj licemernoj, farisejskoj priči kad posle izbornog poraza lider koji kontroliše rukovodstvo (kao) predloži da bude razrešen, a onda se svi rasplaču i kriknu: ,,Ne, šefe”, a on odgovori, „Dobro, kad me toliko volite, ja ostajem”. To smo u našim strankama više puta videli. Lider koji kontroliše od 100 do 150 ljudi na čelu organizacije, ili neko još uže telo, može da zaigra i na tu igru: zna da oni kojima se obraća ne žele promene. Mnogi među njima žele samo da i dalje kapitalizuju svoju poziciju do koje su došli njegovom milošću.

Svemu ovome treba priključiti i koalicione računice. Recimo, možda neka partija nema odgovarajuće stručnjake za neko ministarstvo, ali pošto je po koalicionom dogovoru formalna raspodela vlasti recimo 55-35-15, teško je dirnuti u dogovorenu raspodelu resora.

Kako je moguće promeniti ove odnose moći? Zoran Đinđić je, primera radi, pokušavao da u politiku unese preduzetnički duh. Govorio je da je politička partija neka vrsta korporativne firme čiji rad se procenjuje na osnovu izbornih rezultata. Pa kad nema rezultata ekipa mora da se povuče. Merenje ovih učinaka otežava veštački fragmentirana stranačka scena koja je omogućavala postizanje minimalnih izbornih rezultata recimo tako što se neko šlepuje na nečijoj listi, dobije jedan-dva mandata, i u svemu tome gubi se stvarni učinak. Ova fragmentacija je donekle zaustavljena, jer umesto 539 sad imamo registrovane 73 stranke. Gledaćemo da u izmenama izbornih pravila članice izborne koalicije budu samo one koje su imenovane. To je put da se situacija normalizuje za 10-15 godina.

Što se javnosti tiče i ona je doprinela tome da se vrši neka vrsta pritiska da se ostavke podnose. Glas javnosti u nekim situacijama može da bude i odlučujući. Ali javnost, osim medija, nema druge mehanizme uticaja. Javnost može da protestuje ili da na sledećim izborima pokuša da kazni onoga za koga smatra da treba da bude kažnjen, mada je i to u jednom zatvorenom sistemu izbornih lista, u kome se svi miljenici partokrata samo smenjuju na vlasti, teško postići.

Docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu