Важна претпоставка за другачији однос елите и друштва према оставкама je оснажена позиција појединца у политици, што је могуће постићи тек ако ослаби партократска контрола над посланичким кором и над свима које странка предлаже. То значи и укидање бланко оставке, и туторства најужег партијског руководства над свим изборима и номинацијама. Ако, пак, туторство постоји онда се суочавамо с тим да су изабрани функционери, како се некад говорило, ,,војници партије” и да партијско руководство може са њиховим функцијама и каријерама да ради шта хоће: да их тера на оставке или да им не да да их поднесу.

Треба отклонити и логику расподеле политичког плена и позицију политике као делатности којом се капитализује материјална добит и запошљавају ,,братственици”. Људе треба учинити одговорним, каријерно опредељеним професионалцима, компетентним, који онда имају и ту могућност да се аутономно опредељују независно од партијске стеге.

Тиме долазимо до значаја начина избора у странкама, и до неопходности децентрализације тих избора, па и самосталности, рецимо, посланичке групе у односу на партијско руководство. Докле год партијско руководство буде утврђивало коначне листе посланика и других функционера, оно ће бити и центар моћи. Ако је, пак, реч о процесу преговарања, у коме је шеф странке и његово најближе окружење само један од актера у одлучивању, онда ће цео процес бити другачији.

Од утицаја је и то што се избор функционера у политичким институцијама, извршним органима власти, великим јавним предузећима, државним агенцијама и регулаторнима телима обавља у складу са коалиционим договорима. То је једна међупартијска игра у којој се о свакој оставци и смени и те како води рачуна. Зато ми готово да немамо праксу индивидуалних оставки. То је сушта супротност од оне давне приче кад су шездесетих година прошлог века у Шведској пронашли неког неписменог, а министар образовања одмах поднео оставку јер је то доживео као лични пораз. Тако нешто код нас је готово немогуће јер ни о томе се овде самостално не одлучује. У ствари, одлучују само они који се осамостале у односу на постојеће партијске формације. У томе видим објашњење зашто је Радован Јелашић могао да поднесе оставку. Јелашића је после неколико година мало ко доживљавао као изабраника Г 17 плус.

У језгру приче о оставкама је, међутим, позиција кључног човека у партији. Ако од његовог става зависи комплетна листа посланика, ако контролише део владе и министре, ако постоје још и бланко оставке онда ми живимо у лидерократији. Кључно је питање каква је судбина оних који управљају свим тим каријерама. Да ли лидери подносе оставке?

Подносе, понекад, али у једној лицемерној, фарисејској причи кад после изборног пораза лидер који контролише руководство (као) предложи да буде разрешен, а онда се сви расплачу и крикну: ,,Не, шефе”, а он одговори, „Добро, кад ме толико волите, ја остајем”. То смо у нашим странкама више пута видели. Лидер који контролише од 100 до 150 људи на челу организације, или неко још уже тело, може да заигра и на ту игру: зна да они којима се обраћа не желе промене. Многи међу њима желе само да и даље капитализују своју позицију до које су дошли његовом милошћу.

Свему овоме треба прикључити и коалиционе рачунице. Рецимо, можда нека партија нема одговарајуће стручњаке за неко министарство, али пошто је по коалиционом договору формална расподела власти рецимо 55-35-15, тешко је дирнути у договорену расподелу ресора.

Како је могуће променити ове односе моћи? Зоран Ђинђић је, примера ради, покушавао да у политику унесе предузетнички дух. Говорио је да је политичка партија нека врста корпоративне фирме чији рад се процењује на основу изборних резултата. Па кад нема резултата екипа мора да се повуче. Мерење ових учинака отежава вештачки фрагментирана страначка сцена која је омогућавала постизање минималних изборних резултата рецимо тако што се неко шлепује на нечијој листи, добије један-два мандата, и у свему томе губи се стварни учинак. Ова фрагментација је донекле заустављена, јер уместо 539 сад имамо регистроване 73 странке. Гледаћемо да у изменама изборних правила чланице изборне коалиције буду само оне које су именоване. То је пут да се ситуација нормализује за 10-15 година.

Што се јавности тиче и она је допринела томе да се врши нека врста притиска да се оставке подносе. Глас јавности у неким ситуацијама може да буде и одлучујући. Али јавност, осим медија, нема друге механизме утицаја. Јавност може да протестује или да на следећим изборима покуша да казни онога за кога сматра да треба да буде кажњен, мада је и то у једном затвореном систему изборних листа, у коме се сви миљеници партократа само смењују на власти, тешко постићи.

Доцент на Факултету политичких наука у Београду