Ауторски прилози објављени у овојсеријису прилично депримирајући, што је у складу с аргументацијом која је читаоцима до сада предочавана. Ипак, не може се оспорити значај усаглашеног тумачења историјских догађаја.Без тога су и процеси помирења на Балкану под знаком питања.Када ће, дакле,доминантни ставови историјске науке, понајпре о познатим трагичним збивањима на балканском простору, у свим земљама региона,бити врло слични, без проблематичних разлика?То би значило да би и уџбеници историје били такви као да су заједнички писани.

Овим се тежиште тражења одговора на постављено питање, са терена савести и морала, пребацује на терен стварaња услова да и посленици у области историјских наука свој посао обављају много бољенего до сада. Одредница ,,много боље”није претеривање, јер добар део одговорности за поменута трагична збивања припада историчарима свих страна, као и другима,понајвише политичарима, јер су омогућили да многобројне манипулације ,,историјским истинама”буду у функцији друштвене самодеструкције.

Из наведеногследи логичан генералниодговор на постављено питање: Од заједничког уџбеника смо онолико далеко колико и од системских промена у земљама региона.Јер покренута тема није од значаја само за историчаре, њихову савест и морал. Да је ова оценатачна следи из слично исказаног песимизма компетентних аутора прилога из различитих земаља региона.

Да бисмо дошли до одговорана питање шта да се радида би посленици у области историјских наука свој посао обављали много боље него до сада, њихов положај можемо посматрати двоструко. Најпре, из угла обезбеђивањаматеријалног статуса извођача историјских пројеката. Овај аспектукључује решавање проблема егзистенције посленика у области историјских наука на начин који би искључивао могућност ,,кречења”историје или ,,производњу”непостојеће историје у функцији дневне или неке другеполитике коју диктирају разнимоћници према њиховим визијама националних,државних и личнихинтереса.

У вези са овим је и онемогућавање било каквог монопола у реализацијипројеката.За то је неопходно дасвака заинтересована страна има могућност да понуди новеисторијске чињенице и тумачења. Другим речима, принцип конкуренције и у области историјских наука мора бити регулатор квалитета у извођењу пројеката.

Овај предлог би могао бити оспораван зато што бисмо се уместо саизрадом заједничкогуџбеника историје суочавали са истовременим променама садржаја уџбеника у свим земљама региона како би се омогућило несметано деловање принципа конкурентности. Како бисмо се тек о тој трансформацији могли договорити! Ипак, о корисним системским променама треба да размишљасваки грађанин на овим просторимаимајући у виду чињеницуда је однос према тим променама истовремено и однос према сопственој будућности.А однос према неопходним системским променама је и најпоузданији показатељ стварне спремности и способности најважнијих друштвених актера да остваре оно што вербално приказују као друштвени циљ.Мало ко верује данас да тај вербализам није, превасходно, у функцији изградње што повољније предизборне позиције странака и њихових лидера.

Добра вест у вези са назначенимпроменамаје да би оне могле да буду остварене брзо – у року не дужем од једног изборног циклуса.Задивљујућа достигнућа информационе технологије, несумњиво, то омогућавају. Алоша вест је да без таквих промена не само да у догледној будућности неће бити ваљаних,,заједничких уџбеника” него је питање и да ли ће балканске државе уопште икада бити угледне чланице европског континента.

Доктор техничких наука, научни саветник