Захваљујући „Политици”, тачније, њеној новинарки Мирјани Радошевић, јавност је сазнала како се – у име те јавности – додељују националне награде за допринос култури, затим ко су добитници и ко је о томе одлучивао. Сматрам да је овом серијом текстова учињен значајан корак у демократизацији наше културне политике, поготову ако знамо да је у почетку било нескривeних амбиција да се ова признања поделе изван рефлектора јавности. Упорна новинарка морала је, како видимо, да се служи правим детективским методама не би ли дошла до информација од ширег друштвеног значаја па, на крају, и до потпуног списка добитника.

У срећнијим околностима читав посао морао би се одигравати сасвим јавно, од фазе предлагања, преко одлучивања, до уручивања признања. Зар не би било нормално да се седнице жирија одржавају јавно, и да новинари пренесу не само атмосферу него и аргументе због којих је неко добио, а неком је ускраћено признање?

,,Политика” је, сасвим коректно, пренела целу листу добитника националних награда. Неки други листови пренели су само део. У другом Дневнику РТС-а пренето је такође само неколико имена, с фотографијама, а остала нису ни поменута! Тако се урушава шири смисао награде, и од једне начелно добро замишљене друштвене акције прави се приватни аранжман.

Овим поводом, ваљало би да „Политика” свестраније пише о награђивању као важном стимулативном средству културне политике. Има у нас људи који би о томе трезвеније прозборили, пошто тема заслужује најозбиљнији третман. Можда треба организовати неки округли сто или објавити серију текстова. Чувени француски социолог културе Робер Ескарпи писао је да су награде у култури нека врста индиректног меценатства. Публицитет који награде доносе такође врши одређену друштвену и естетску мисију.

Нису ни наше награде саме себи циљ, имају оне и те какав утицај на токове културног живота; није неважна ни њихова естетска па ни социоекономска функција. Код неких признања примењује се и идеолошки критеријум, иако на све стране чујемо да смо дезидеологизовано друштво! На нашим факултетима изучавају се модели културне политике који су стимулативни, као и они који су репресивни. Ево неколико имена универзитетских професора који су проучавали проблематику награда, па се можда могу укључити у јавну расправу. На пример, професори Бранко Прњат, Ратко Божовић, Милена Шешић-Драгићевић, Миливоје Павловић, Јасна Јанићијевић, Брана Стојковић, Драган Коковић, Милош Немањић и други.

За почетак, предлажем да „Политика” уради још једну корисну ствар у стварању климе за озбиљне разговоре о наградама. Објавите, молим вас, потпуни списак кандидата за националну пензију. Нека се види у каквој су конкуренцији победили ови којима је Влада Србије поклонила поверење, додавши три имена по критеријумима који нису познати, а разликују се од оних у комисији. Ја немам свог фаворита, али бих волела да знам зашто су неки песници добили награду, а није, на пример, Крстивоје Илић, водећи српски елегичар, који живи у Шапцу с веома малом пензијом...

Мора се награђивање учинити сасвим јавним, у супротном не можемо рећи да имамо демократску културну политику.

Уосталом, ни Нобелов комитет не таји ко су писци из најуже конкуренције за њихове престижне награде. Андрић је, тако, за прса био испред Вилијама Голдинга, Лоренса Дарела, Џона Р. Толкина, Алберта Моравије, па и испред Мирослава Крлеже, свакако значајних писаца.

Кад смо код ове теме, похвалила бих искуство Културно-просветне заједнице Србије која већ пола века додељује Вукову награду, и редовно, у публикацији која се дели на свечаности, објављује потпуни списак свих кандидата, као и имена оних који су их предложили. Можда у томе лежи одговор на питање о дуговечности и кредибилитету Вукове награде.

Националне пензије, као веома висока награда, не би смеле ићи испод критеријума које примењује Културно-просветна заједница Србије.

*Доцент Мегатренд универзитета