Тихо – у јавности само онда када додирне неку познатију историјску личност; споро – у складу са идеалима нашег судства; у Србији тече процес рехабилитације.

Држава није заинтересована за ову тему. На шинама континуитета „Друге републике“ успостављене 1990. године, уверени да будућност државе могу утемељити на свим традицијама из прошлости, израчунавши да рехабилитација ништа не доноси, али би могла да кошта – први људи српске државе настоје да се о њој јавно не оглашавају.

Из иностранства подстицани невладин сектор употребљава рехабилитацију – процес који се одвијао у већини источноевропских држава – као наставак медијских операција одавно завршених ратова против Србије.

Дакле, рехабилитација бивших вођа ЈВО или првака Недићеве управе, отвара, за разлику од неких других источноевропских примера, сасвим савремена питања. Она се веома много тиче српског друштва и његове будућности.

Злочини комунистичког режима крајем Другог светског рата и послератне неправедне осуде део су наслеђа које оптерећује нашу јавност и свакако је врло утицало на нашу историју претходних деценија. Овде није реч о злочинима и неправдама који су, како се непрекидно понавља, „чињени у наше име“.

Зна се да је у овим случајевима одговорна држава. Држава која често и недвосмислено баштини континуитет из 1945. године. Револуционарна правда није само вршена у име борбе против фашизма и као одмазда за несумњиве злочине учињене за време окупације или грађанског рата.

Пресуде које су доношене после 1944. године биле су утемељене и на уверењу о револуционарном тријумфу новог света који је, логично, имао да уништи стари. Тај нови свет одрекао се, међутим, своје идеологије већ 1949. и 1950. године. Управо је еволуција тог режима, тако спремног да се мења како би опстао, одредила историју наше земље у другој половини 20. века.

Од демократских власти требало је очекивати да још почетком ове деценије пониште пресуде ратних и поратних судова које нису биле правно ваљане.

Такве пресуде су веома бројне. У оним случајевима где постоје докази или сумња у почињене злочине или колаборацију требало је обновити процесе. Дакле, идеја рехабилитације не треба да буде наставак Другог светског рата или део савремене политичке борбе. Она треба да буде сведочанство да је држава пошла путем легалности.

Тековине антифашистичке борбе не би могле да буду угрожене због такве решености. Аргументи који рехабилитацију повезују са „фашизацијом“ Србије нису исправни, нити их често износе са добром намером.

Реч је о друштву са најслабијим фашистичким традицијама на Балкану. Љотићев ЈНП Збор никада није успео да освоји више од два одсто гласова. Идеолошко одређење Недићеве власти и његова сарадња с окупатором нису спорни; ипак, разлог и време његовог опредељења, опсег власти и несамосталност деловања показују да је реч о примеру који се и поред свих настојања не да поредити са Антонескуом, Цолакоглуом или Хортијем, а да не спомињемо Павелића.

Антифашизам је несумњиво велико и важно наслеђе савремене Србије. Борбе јединаца НОВ, вероватно највеће гериле у Европи, остаће упамћене по свом опсегу и великој родољубивој жртви читаве једне генерације. Остаје и истина да је у првој ратној години погинуло око 37.000 становника окупиране Србије и 200 немачких војника.

Реч је о пропорцији коју вероватно познају само колонијални ратови у Африци. Крваво и мукотрпно ратовање, које је за народе Југославије било више етнички и грађански него ослободилачки рат, није заустављено ни после ослобођења када је у првим месецима слободе убијено најмање 6.000 становника Београда и око 70.000 грађана Србије.

Поједини данашњи, наводно демократски и грађански, интелектуалци потекли из крила комунистичког режима спомињу пример послератне правде у Француској. У овој држави вишеструко бројнијег становништва, пред народном и државном осветом пало је свега нешто више од 7.000 особа.

Укратко, време за рехабилитацију је одавно дошло, само је питање да ли смо ми за то ново доба спремни.

Историчар