Одговор на питање које је овде постављено захтева темељно истраживање чије би се чврсто упориште налазило у исцрпним и објективним статистичким подацима, да не кажем и њиховој стручној анализи.

Међутим, чини ми се да, према грешкама које прави, нарочито приликом додела тзв. националних пензија, наше актуелно Министарство културе, које би по природи ствари морало да брине o томе ко се, како се и шта се све вреднује у култури Србије, више нема здравог ослонца у институцији попут Завода за проучавање културног развитка Србије.

Стога се министарство у раду ослања на комисије које формира, односно на слободно уверење њихових више или мање добро одабраних и стручно потврђених чланова. На сличан начин, преко разних стручних или наводно стручних тела, одбора, жирија, селектора итд., додељују се готово сва признања у Србији.

Да при томе влада поприлична стихија доиста није потребно доказивати. Већ овлашна анализа додељивања само неких престижнијих награда и признања, да их набрајамо било би одвећ заморно и монотоно, показала би свеколику и често погубну разноликост критеријума. При чему су најгора она решења која проистичу из дневнополитичких, партијских и неретко родбинских интереса, који иначе преовлађују, а по правилу су производ Србије подељене на „прву” и „другу”.

Пошто ми не пада на памет да се опредељујем и пошто не волим да импровизујем, како то чини Министарство културе, а биће да у томе није усамљено, дајем себи слободу да у овим тренуцима нетранспарентне анархије и помањкања минимума мерила којима би се регулисало додељивање награда и признања у култури Србије, предложим надлежнима да бројне бирократе, саветнике и чиновнике при нашим министарствима, у првом реду оне који брину о култури и уметности, односно о образовању и науци, наравно под условом да им се може поклонити поверење, што значи да нису партијски и родбински већ стручан кадар, саберу у један озбиљан Завод за проучавање културног развитка са јасним радним задацима и обавезама.

Тако прикупљани и потом стручно обрађени подаци релевантни за развој културе у Србији представљали би здраву основицу за успостављање поузданих мерила приликом додела награда и признања заслужним прегаоцима у култури, уметности (наравно без естраде), просвети и науци. У противном, остаћемо где јесмо, изложени деловању оних који воле да лове у мутном и који то, на општу жалост, раде успешно.

Историчар уметности