Преиспитивање пореског система увек пробуди пажњу јавности и узбурка духове. Ништа чудно. После сваке промене пореза неко плаћа више – неко мање, а сви би да буду у овој другој групи. Нарочито уколико се као циљеви пореске реформе поставе раст производње, извоза и инвестиција, смањење увоза, растерећење привреде и ослобађање сиромашнијих пореског терета.

Чини се да се у тој шуми макроекономских циљева заборавља основна, свуда и увек присутна сврха пореза: обезбеђење средстава за функционисање државе и јавних добара и услуга. Свака пореска реформа, пак, мора првенствено имати у виду овај циљ. Истовремено, обим јавних расхода не може бити независан од могућности и спремности становништва и привреде да сноси порески терет. Другим речима, не могу се прво утврдити расходи, па њима прилагођавати порези, већ обрнуто.

Такође, настојање да се социјална политика води кроз јавне приходе практично значи да се губитак прихода због неопорезивања једних мора надокнадити повећаним опорезивањем других. То подразумева да ових других има у довољном броју, да их висина порeског терета неће навести на масовно скривање сопствених прихода и да су уверени у способности пореске управе да открије и санкционише оне који то покушају. У Србији тешко да је ишта од овога испуњено.

Поред овог практичног, међутим, јавља се и етичко питање. Због чега не би било праведно да свако плати порез сразмерно својој економској снази, дакле по истој стопи? Они који имају мало, платиће мало, они који имају више, платиће више. А они којима је потребна помоћ требало би да је добију непосредно из за то издвојених буџетских средстава. Социјална политика, дакле, може да се води и кроз јавне расходе. Чини се да би тада она боље испуњавала свој циљ: пружила би непосредну помоћ онима којима је потребна. Основни предуслов да за то буде довољно средстава јесте управо у томе да сви, без изузетака, дају свој сразмеран допринос финансирању државе.

Успешна пореска реформа, а, по мом мишљењу, то је она која ће обезбедити раст прихода без битнијих промена пореских стопа већ сразмерно ниских, подразумева решавање кључних проблема јавних финансија Србије, међу којима су:

– порозан порески систем препун најразличитијих изузетака, олакшица и подстицаја и истовремено административно гломазан и захтеван;

– велики и растући број наменских дажбина (накнада и такса) које се повећавају или уводе непореским законима, незанемарљивог утицаја на укупно пореско оптерећење и нејасног доприноса финансирању јавних расхода;

– запуштен систем локалних јавних прихода са великом могућношћу дискреције локалних власти у разрезивању изворних прихода додатно подстакнуте драстичним смањењем трансфера из централног буџета;

– изразито редистрибутивни карактер јавних расхода: преко три четвртине издатака суштински представља прерасподелу, па су улагања у инфраструктуру и јавне услуге само пуки остатак;

– мали стручни капацитети управе, одсуство координације и делотворне примене закона што је, између осталог, последица између и унутар страначког кадрирања, политичких постављења и поделе „зона утицаја”

Како решити ове проблеме?

Прво, за све кључне пореске облике начелно важе исте препоруке: не повећавати пореске стопе, проширити основицу кроз смањење или укидање изузимања или подстицаја, учинити спровођење и контролу једноставнијом и ефикаснијом. Друго, успоставити доследан систем накнада за употребу јавних добара и услуга и променити садашњи систем у којем се сваким законом практично може увести нека дажбина. Треће, уместо популарне реторике о фискалној децентрализацији озбиљно приступити реформи локалних јавних финансија и одмерити однос трансфера из централног буџета и уступљених и изворних прихода локалних самоуправа. Четврто, спровести целовиту и систематску реформу укупног јавног сектора и на централном и на локалном нивоу, што подразумева функционалну анализу државне управе и темељно преиспитивање постојећег система обавезног социјалног осигурања – почев од установљених права преко организације и, тек на крају, начина финансирања.

Пето, јасно одвојити професионалне од политичких функција и систематски улагати у унапређење материјалних и професионалних услова у државној администрацији, посебно, за ову тему најважнијих, пореске и царинске управе.

Без оваквог целовитог приступа, изоловане измене појединих пореских облика тешко да ће остварити жељене циљеве. Оне, недавно предложене, носе и ризик да укупни резултат на крају буде смањење пореских прихода уз повећање пореског терета.

Професор Факултета за економију, финансије и администрацију