Културне и поткултурне разлике које одликују младе, у вези су са разликама у годинама, с местом порекла, образовањем и, изнад свега, друштвеном слојевитошћу. У многим истраживањима с правом се констатује легитимност појма младих као аутономне групе, али такве којој су недостајале специфичне везе с процесом производње, светом рада али и с политичким ангажовањем. Без обзира на многобројна истраживања, мало се зна о специфичним културним потребама појединих друштвених слојева, генерација, друштвених средина, локалних заједница. Истраживања културних потреба младих најчешће се своде на потребе које се могу задовољити у институцијама културе (посета позориштима, музејима, галеријама итд.). Приметно је да се у тој врсти истраживања често јавља одређена исхитреност и редукција, јер се занемарује целокупна „листа” потреба.

Тешко је а не уочити иновације изазване притиском младе генерације, како у култури и образовању, тако и у друштву у целини. Међутим, приметна је неодређеност и неодлучност у понашању младих. Нове вредности и потребе које млади заговарају или за којима „збуњено тапкају” резултат су промењених околности и друштвеног контекста, информатичког друштва, интернета, нових потреба и нових облика комуникације („интернет кафе”, играонице, друштвене мреже итд.).

Припадност истом месту, струци или нараштају сама по себи не обликује културу; то је видљиво тек кад се почну делити говорне навике, начин поступања, вредносни оквири, заједничка слика о себи.

Културне потребе и идентитет младих нису више дефинисани припадношћу традиционалним обрасцима. За младе као специфичну генерацију, али и за друге друштвене групе, карактеристичан је недостатак одређених потреба које су до сада биле изван њиховог размишљања, понашања и деловања. Те занемарене потребе треба да уђу у видно поље и „населе” њихову свест, јер се оне односе на целину културног и друштвеног живљења.

Тако, на пример, економска култура обухвата веровања, ставове и вредности који се одражавају на привредне активности појединца, организације и друге институције. У сагледавању улоге културе у економском развоју испољава се склоност ка усмеравању пажње на културне обрасце који се сматрају пожељним, као што су марљив рад, иницијатива, вера у вредности образовања. Култура рада обухвата однос према раду, схватање етике рада, процењивање рада. Појединац неминовно уноси део своје културе на радно место. Култура међуљудских односа указује на начин комуницирања између појединаца. Постоје, дакле, важне разлике у начину опхођења с људима. Негде се сматра да је сасвим природно и пожељно говорити отворено, а негде не. Неке културе афирмишу мишљење „лицем у лице“, док друге то не чине. Политичка култура која је данас у време изборне кампање постала актуелна, обухвата однос становништва према политици, спремност да се у њој учествује, лојалност према држави. Политичка култура обухвата и веома значајну културу парламентаризма. Правна култура се односи на спремност грађана да делују у складу са законима и да у случају конфликта прихвате судове као инстанце које доносе коначне одлуке.

Наведени примери најбоље указују на неке елементе „заборављене културе”, односно свакидашњице коју треба култивисати (рад, слободно време, становање, политичко понашање итд.). Очигледно је да су сви тренуци свакодневног живота делови културе. Такав концепт културе може да доведе до отпора и збуњености, бар код оних који културу схватају као идеал естетског савршенства, подручје друштвеног живота које представља допуну, танани „сок” друштва, „излет“ и „узлет“ у ретким тренуцима.

Схватање културе као начина живота има одређену привлачност јер се не своди само на просветитељски чин; да је култура оно што се некоме даје, као што се, кад је о младина реч, она код нас често представља.

Социолог, професор универзитета