Да ли су на овим нашим подручјима потребни заједнички уџбеници историје – питање је привидно тешко, али одговор се нуди као здраворазумски једноставан: са становишта будућих унука, то је већ пожељно, са становишта данашњих очева – вероватно је још неизводљиво.

Примера сличних идеја у подручјима бременитим националним и идеолошким сукобима не недостаје – немачко-пољски, корејски, јужноафрички... Тема, међутим, позива на усредсређеност на специфичности сваког појединачног примера: француско-немачка заједничка историјска комисија постојала је још средином тридесетих, две године након Хитлеровог доласка на власт, да би позивом на обликовање новог типа односа између два народа покушала спречити оно у чему се Хитлер више није могао спречити. А стварни подстицај помирењу две државе и два народа после Другог светског рата ионако је мање долазио од изворне спремности на нове односе а више из страха пред Стаљиновом понудом неутралности Немачке, што је изазвало такво Аденауерово подозрење да је радије прогутао поделу него неизвесност у совјетској сенци. Тако се и Француска нашла на листи подобних приоритета.

Наводим овај пример само да бих описао замршеност и специфичност сваког посебног случаја. Срби, Хрвати, Бошњаци, Албанци... могу бити подстакнути француско-немачким искуством, али га морају „сместити“ у властито. У случају односа између држава и народа са ових подручја, чини ми се најважнијим уочити да изузетно тешка наслеђа историјских противречности и узајамних подозрења – понекад на упорно потхрањиваним стереотипима, понекад на свежим сећањима и ранама – захтевају врло опрезан приступ и разраду целог низа политика које би тек требало да омогуће узајамно разумевање и сарадњу.

Једно од првих претходних питања при томе је можда и најважније – јесу ли народи са ових подручја данас довољно помирени сами са собом да би се могли окренути помирењу са суседима? При том се посткомунистички напор за обликовање нових националних идентитета темељи на наглашавању разлика у односу на „друге“, у основи суседне нације. Стереотипи тако надјачавају чак и кад ратови престају. Нажалост, потребно је само мало зрнце комерцијализма да се додаје уље строју који производи тај Perpetum Balcanicus.

Додатни проблем је у неиспуњавању неких других незаобилазних услова за стварни излазак из зоне конфликта, што би требало да буде и претпоставка дијалога о прошлости. Уз већ поменуто унутрашње национално разумевање и помирење (комунизам – фашизам, партизани – усташе, партизани – четници итд.), остају и питања: јесу ли друштва са ових подручја направила стварни заокрет ка миру или је мир поново омогућио латентно перпетуирање старих парадигми, стереотипа и подозрења? Је ли својеврсна култура насиља – кроз коју смо прошли у бившем систему, у ратним годинама и у раздобљу транзиције – стварно замењена културом дијалога и уважавањем разлика?

Питања су једноставна, одговори нису једнозначни. Али, нажалост, чешће упућују на скепсу него на оптимизам. У историјском смислу, узајамно уважавање посебности, прихватање разлика, као претпоставка икаквог сувислог разговора о прошлости који не би био у служби дневне политике – тек је у зачетку. Талози историје и последице недавне прошлости траже огромне напоре, траже суочавање са свим странама свачије Истине и стога спектакуларне брзе резултате не треба очекивати. Очеви су још живи, углавном оптерећени, унуци тек уче. Њима треба помоћи да уче у другом духу, да прихватају нове вредности како се не би понављале старе трагедије. Чији год били, уџбеници који ће ширити такве вредности биће већ заједнички. На том послу, постојаност и устрајност биће већи савезници од „брзих решења“. Уосталом, и Французима и Немцима је требало пола столећа, што се уџбеника тиче. У међувремену су напредовали у свему другом.

Главни секретар Већа за регионалну сарадњу