Данашња функција села у Србији умногоме је промењена у односу на традиционалну организацију и суштинску улогу коју су ова насеља имала у прошлости. Ово је пре свега резултат интензивне деаграризације и индустријализације (урбанизације) која је настала као државна стратегија у другој половини 20. века. Овакви процеси су по правилу били болни за села остављајући овај простор депопулационим са промењеним односом према пољопривреди, који је за последицу имао економску заосталост, и немогућност даљег перспективног развоја. Данас су они само продубљени свеукупном друштвено-економском ситуацијом.

Ради тога процес обнове села се данас поставља као приоритет и то кроз активно учешће државне, регионалне и локалне самоуправе. Основна идеја је успоравање тренда депопулације кроз опоравак села унапређењем привреде, локалне економије и културног наслеђа. Другим речима данас се обнова села не може посматрати парцијално или секторски, већ као сложени комплекс интегралне обнове економског, друштвеног, физичког и институционалног аспекта.

У Србији је зато у току израда локалних и регионалних просторних планова у оквиру којих се форсира идеја консолидације и обнове села, па и оних познатих по израженој депопулацији. Ови планови морају да буду реални, а планска концепција заснована на препознатим развојним предностима једне општине или појединих њених делова.

Просторни планови општина (градова) раде се за период од 10 година а садрже у себи и четворогодишње приоритете, тако да је општина у могућности да сагледа који пројекти су временски испред неких других, односно да изврши рангирање акција у простору. Ови планови морају да буду пре свега реални. Ако је реч о општинама које се демографски празне а економски слабе, није могуће очекивати њихов експлозивни развој већ је основни задатак и циљ плана заустављање негативних процеса, консолидација и заштита, а тек након испуњења ових услова развој.

Инфраструктурна неопремљеност, саобраћајна неповезаност, низак ниво јавно-социјалних служби, само су неки од проблема. Ако се томе дода висок ниво концентрације садржаја и економске моћи у општинским центрима, намеће се потреба за локалном децентрализацијом и равноправнијом расподелом функција (па и буџета) на супопштинске центре или центре заједнице насеља који би опслуживали услугама околна насеља која им гравитирају. Некада ови мањи центри могу имати утицај и на насеља суседних општина па се може говорити о логичној – функционалној вези која је далеко прагматичнија од стриктне административне. (На пример становници села уз границу са суседном општином морају обављати све формалне ствари у свом општинском центру иако је он некада километрима даљи од суседног.)

У Европи постоје бројни случајеви успешне обнове руралних подручја. Добар пример је Аустрија која своју концепцију обнове заснива на синхроном деловању планских акција, мотивисању и укључивању становништва у развојне процесе, едукације, доброг управљања, самоанимације и доследности свих актера у простору. Локална самоуправа се не посматра изоловано већ само у ширем контексту где се и врши такозвана подела рада. То значи да пољопривредни произвођачи улазе у регионалну продајну мрежу и затварају производни процес, ослањајући се на производњу управо оног у чему су најбољи и за шта имају потенцијал што често не мора бити оно чиме су се у прошлости бавили.

Проналажење новог или реактивирање старог идентитета сеоских подручја уз коришћење положаја, потенцијала и ресурса, данас се у Србији чини као једина шанса за заустављање негативних тенденција. Добри примери општина, на пример Неготин (враћање виноградарству, туризам на Дунаву, покушај да се изузетан али умртвљен грађевински фонд поново активира, коришћење енергије ветра и др.), које кроз активно учешће у изради планова дефинишу своје развојне правце, даје наду да ће се овај процес проширити на читав регион и даље стварајући услове за унапређење постојеће ситуације у селима.

Доцент на Географском факултету Универзитета у Београду