Зашто је депопулација, осим мањих насеља у овом крају, захватила и сам град Mајданпек? Зато што према већим регионалним центрима, па и према највећим градовима, Београду, Новом Саду, Нишу, последњих година највише одлазе становници варошица од пет до десет хиљада становника.

Поред тога, у Мајданпеку је привредна активност доживела велики пад. Рудник је раније имао више од четири хиљаде радника, а сад их је мање од хиљаду. Такође, ово је шумовит, брдски крај. Становништво готово никада није било нарочито везано за пољопривреду него за рудник, за експлоатацију шуме, за фабрику цеви, златару, „Мегапласт” – привреду која је егзистирала од шездесетих година до данас. Многи су се раније овде досељавали из разних места у Србији, али у последњих двадесет година то је заустављено, а ми смо постали познати по исељавањима: када једна генерација ђака оде из Мајданпека, мало њих се овде враћа.

Зато је град остарео а наталитет и морталитет су у огромној несразмери. Па кад су одавде почели да се масовно исељавају, јер рудник је у једном тренутку престао да ради, неко је на једном тунелу на изласку из града написао оно чувено: „Ко последњи изађе нека угаси светло“.

То је и време када се одавде одлазило и у иностранство, најчешће у северну Италију. Према неким проценама, у Италији је њих више од 500, раде разне мануелне послове.

Мајданпек је специфичан по томе што га углавном чине стамбене зграде, тако да нема, као у другим местима познатим по исељавању, празних напуштених кућа. Понегде има неки празан стан, али станови су врло конфорни и већ годинама веома јефтини. Двособан најконфорнији стан овде је могуће купити за 20.000 евра.

Зато сад у нашем граду има не тако мало људи из Београда, Ниша итд., пензионера, који су овде купили стан, а у већим градовима у којима су живели оставили су станове својој деци. Јер овде имају градске услове за живот, конфоран стан, продавнице, болницу, све на малом простору.

Али град сам по себи стари, прошле године у општини су рођене само 82 бебе, бар толико је регистровано у надлежној служби у Мајданпеку. Млађи се врло ретко досељавају, осим неког професора и лекара. За разлику од периода кад је у општини било десет хиљада запослених – сада их је не више од 3.000. Осим у руднику, до великог смањења броја запослених дошло је у индустрији за прераду метала: од некадашње две хиљаде, сада их је мање од петсто. Запослени у руднику имају и релативно високе плате, али све је то недовољно да би град кренуо у преображај. Јер ово је погранично подручје, географски положај општине је лош, путеви су веома лоши, после Кучева простор према Мајданпеку је готово ненасељен...

Зато мислим да би држава морала да успостави позитивну дискриминацију према општинама попут наше. На пример, порези за инвеститоре требало би да буду нижи него у осталим општинама републике. Тако би инвеститори били заинтересованији да овде улажу. Зашто би иначе улагали ако треба да дођу у погранично подручје које је удаљено од главних саобраћајница. Ако држава ништа не буде предузела да овде привуче инвеститоре, онда у догледно време неће убирати ни оволико пореза колико сада убире.

Резултате прошлогодишњег пописа становништва држава зато може да чита и као последње упозорење да мора да заустави процесе депопулације.

Од двехиљадите године до данас у Мајданпеку је отворен само један нови погон, „Симпа”, са стотинак запослених, и то је наша једина инвестиција. Поводом отварања овог погона код нас је био и тадашњи премијер Зоран Ђинђић. Али после тога – ништа. Ми на локалном нивоу нудимо што је у нашој моћи да привучемо инвеститоре, али верујем да би нам влада могла да помогне ако би за њих обезбедила повољније услове.

Председник Скупштине општине Мајданпек