Управо је у току јавна расправа на тему „Стратегија развоја науке у периоду 2009–2014”, а предмет расправе је „Нацрт стратегије” објављен на сајту Министарства науке и технолошког развоја. Дакле, прави је час када конструктивном дискусијом треба допринети да грешке, ако их је у прошлости било, буду макар избегнуте убудуће.

У суштини, „Стратегија развоја науке” друго је име за прерасподелу пара у науци; оправдање за политичку одлуку: коме у српској науци удахнути живот, а коме послати свилени гајтан. Зато није лоше присетити се како се парама пореских обвезника газдовало пре него што је Нацрт стратегије угледао светлост дана. Пре свега, како је извршена расподела „тридесетак” милиона евра из НИП-а намењених опремању научних лабораторија капиталном опремом.

Да ли је расподела обављена на јаван начин? Да ли је било сукоба интереса и корупције? Да ли је било повлашћених и дискриминисаних? Све су то питања која су у демократским друштвима легитимна, чак пожељна! Председник охрабрује отварање таквих питања, нарочито када се летимично може уочити да за то има основа. На пример, када се трећина средстава из НИП-а намењених опремању свих физичарских лабораторија у 2007, слије у једну једину! Да ли је то поштовање принципа равномерности у расподели који је Министарство за науку прокламовало као један од водећих? Како се у таквим условима уопште може говорити о поштеном оцењивању рада научника? Како истим аршином мерити учинак научника који су политичком одлуком фаворизовани или дискриминисани?

Део одговора на питање како се у науци газдовало државним парама налази се и у самом тексту Нацрта стратегије (стр. 20): „Приде, зарад оспособљавања српске науке за међународну сарадњу и утакмицу, потребно је инвестирати у научну и универзитетску инфраструктуру. Последњи озбиљни помаци у том домену датирају из седамдесетих година прошлог века. Мада је често критикован због мањкавости у његовом спровођењу, инвестиција од тридесетак милиона евра из НИП-а имала је огромну заслугу у покривању ургентних проблема и поновном покретању израде средњорочних пројеката у научној заједници”.

„Мањкавости” у спровођењу инвестирања, дакле, било је. Пре свега, сам исказ да је било „мањкавости” у располагању са „тридесетак” милиона евра показује очигледну жељу аутора нацрта да осетљива питања минимизира и гурне под тепих. На пример, питање ко је одлучивао шта су „ургентни проблеми” у науци? Ко је и на основу чега закључио да су средства НИП-а утрошена сувисло и јавно? Одговор је очигледан: без стратегије развоја, без државне политике развоја подржане у Народној скупштини, одлуке шта су „ургентни проблеми” су партијске одлуке којима су задовољавани уски страначки интереси. Исти људи који су парама располагали, закључују да су на ползу српског народа паре одлично потрошили.

Код нас се некако увек дешава да „најургентније проблеме”, чије покривање захтева милионе евра, имају управо оне научне лабораторије чији су шефови блиски врховима партија на власти. Неки социолог се вероватно грохотом смеје читајући ове редове јер ето, физичар поново открива „топлу воду”, да у земљи са развијеном корупцијом (Србија је, према Транспаренси интернешенелу, раме уз раме са Панамом, Албанијом и Црном Гором) најургентније проблеме имају баш они који су близу пара. Друштвени закон који без изузетка функционише од када је света и века, али чије је деловање препознато као основни узрок пропасти сваког друштва. Живо блато, чије исушивање помпезно обећава свака власт на почетку мандата, и које ту исту власт гуши – на њеном крају.

Наука не може бити боља од друштва чији је део. Зато, у стратегији не треба да пише како се парама располагало раније и произвољним оценама оправдавати евентуалне учињене промашаје. То је посао за надлежне државне органе. У стратегији треба да пише како отклонити „мањкавости” у располагању парама пореских обвезника, тј. како ће се радити убудуће.

*научни саветник у Институту за физику