Пре неки дан, сретну се на улици самохрана мајка и самохрани младић. Обоје технолошки вишак у систему партократског непотизма. Ниједно члан Партије. Из убеђења.

Самохрана Мајка: Јеси ли почео да ложиш? Самохрани Младић: Не. А ти? Самохрана Мајка: Нисам ни ја... Самохрани Младић: А син? Како подноси? Самохрана Мајка: Па, шта ће... трпи и он... Самохрани Младић: Да није било тог Петог oктобра, сада би нам барем било топло! Самохрана Мајка: И боље бисмо се хранили! Могли бисмо понешто и да скувамо!... Самохрани Младић: И да укључимо бојлер! Поподне! Као људи! А не да чекамо поноћ... Самохрана Мајка: Као вампири... Самохрани Младић: Као будале... Самохрана Мајка: Пишеш ли штогод? Самохрани Младић: „Ма, јок! Руке ми се смрзле! Само се завучем у кревет! Навучем јорган до обрва! И ћутим...

Колико је у данашњој Страдији оваквих истинитих анегдота у којима се помиње Пети октобар? Безброј! Колико је одраних до голе коже? Исто толико! Колико њих ће ове зиме летовати у Апатији? Рекло би се скоро сви (сви, сви, сви)! Колико их је попут ових што се сретоше на улици? Не зна се још тачно (обрада података у току)! Колико је становника на љубазно питање пописивача: „Врста енергента који користите за грејање стана?” одговорило: „Какво црно грејање?! Немамо ни за храну...”

Шта вам је све то требало!? Већ једанаест година тонете све дубље у живо блато немаштине! У страдијски муљ! Свакога дана у сваком погледу све више назадујете. Сваке вечери лежете у кревет са црним слутњама. Сваког новог јутра, нечег новог се одрекнете (и ваша деца заједно са вама). А зашто? Да би богати постали још богатији. Да би бахати постали још бахатији. Да би бездушни постали још бездушнији...

Пре неки дан, цимнем другара на „чет”. Живи у Сиднеју. Већ шесту годину.

Ја: Колика је ту социјална помоћ? Он: 500 долара. Ја: Месечно? Он: Сваке две недеље. Ја: Значи 1000! Он: А ту? Ја: 4000! Динара... Он: Колико је то? Ја: Мало више од 50. Он: Недељно? Ја: Не. Месечно. Он: Месечно?! Са оним ненормалним ценама хране?!... Ја: Је л’ ти накнаду за незапослене исплаћују 24 пута годишње?Он: Наравно! Има 12 месеци! Како другачије? Ја: Па, рецимо девет пута! Као овде... А колико издвајаш за гајбу?Он: 250. Месечно. 25 одсто социјале оде на то. А колико је ту?Ја: Исто. Месечно ти треба неких 500 одсто социјале за најам гајбе. Ако нећеш да се смрзаваш испод моста. Већ у стану... Oн: Ој Страдијо, и Богу си тешка...

Хоћу да вам кажем следеће: пажљиво бирајте! Не, наравно, Партију. Ту нема избора. Она је једна. Јединствена. Монолитна. Непроменљива. Од Бога дата. Недокучива. Уосталом, нисте ви бирали њу већ је она одабрала вас! А како и не би?! Добри сте, наивни, послушни, ћутљиви, трпени-спасени! На све пристајете! Нема тога чега се, зарад њене добробити, не бисте одрекли! Зар не? Још оног давног октобра (не Петог већ двадесетог) пре више од 67 година, освојили сте титулу најбољих поданика на свету! Временом сте ту позицију додатно учврстили, исполирали, етаблирали, калцификовали, зацементирали... – нико вас са златног трона трпељивости никада неће скинути! А и зашто би? Кад сте светски шампиони у тој категорији...

Хтедох рећи: мењајте оно што можете да промените! Окружење! Друштвено уређење! Часовну зону! Годишње доба! Животни стандард! Начин размишљања! Промените себе! Из корена: ако је, грешком, посађен у суву и јалову земљу – ишчупајте га и пресадите у неку хумусну! Док још зеленог лишћа на стабљици имате! Можда неки нови цвет израсте? Не будите кратковиди и уображени због тога што сте одабрани! Због тога што сте најбољи...

Напротив! Постаните најгори поданици на планети! Они што им све смета! Што их све жуља! Што ничим нису задовољни! Што стално нешто закерају и извољевају! Они непокорни... који ништа неће да трпе и ничега не желе да се одрекну! Они ненормални... који се зими греју а лети брчкају у океану! Они размажени... који захтевају 24 пута 500 долара годишње! Само због тога што су незапослени...

Незапослени драмски писац и редитељ