Награђивање у култури (превасходно у сфери књижевности) пратим као посматрач, или као члан разних жирија и у њему учествујем три и по деценије. Нисам склона да институцију награђивања паушално нападам (ако погледамо спискове лауреата неких значајних дугогодишњих награда, видећемо да су, уз мање или више промашаја који се с дистанце све јасније уочавају као политичко, идеолошко, клановско, пријатељско одлучивање, већински награђивани значајни аутори и неспорне вредности). Још сам несклонија да у награђивању видим пресудан и коначан облик вредновања, посебно у нашој средини: затвореној, страствено подељеној, скромној у знањима и несигурној у творби иоле поуздане вредносне лествице. Толико се аутоцензуре наталожило у главама наших арбитара, да они и данас самоиницијативно калкулишу са жељама и потребама власти, и када им ова не намеће подобне ствараоце, јер су јој ствараоци по себи последња брига у трци за партијским спонзорима и бирачком масом.

Прошла су срећом, ајхенбаумовски речено, времена када је историја литературе била историја смене генерала. Али крај једне неславне епохе не значи да ће је аутоматски заменити боља, праведнија и слободнија. Сведоци смо да су је заменила, на несрећу културе али и народа који нема капацитете да то схвати као озбиљан проблем, времена претумбаних, погубљених, наопаких „критеријума”, посвемашњег удварања популизму и примитивизму, трке за умноженим и девалвираним наградама, сензационалистичком медијским пажњом и сумњивом петоминутном славом. Под културом се више не подразумева откривалачки и минуциозни рад у тишини, већ јавно самохвалисање и неукусно додворавање тзв. публици као потенцијалним купцима робе широке потрошње.

Шта данас, у немилосрдној комерцијализацији свега, па и духовних творевина, и истовременој свирепој пауперизацији најширих слојева друштва, у клими равнодушности или одбојности према елитним уметничким вредностима, у вакууму који је усисао и оно мало компетентних и непоткупљивих критичара, у медијском глувилу за све што није политика, економија, естрада, ријалити шоу, скандал, уопште очекујемо од културе? Наравно да ће увек бити ретких који ће посветити коју годину живота писању озбиљне књиге или некој другој уметности, али шта они имају с овим и оваквим друштвом и оно с њима? Ко овде и коме уопште за било шта одговара, па и за рђаву или непостојећу културну политику, за промашено или ваљано награђивање, за хвалоспеве којештаријама и прећуткивање ваљаних подухвата, за финансирање пригодних и подобних или одбијање капиталних пројеката, за одабир дела или стваралаца који ће нас представљати на светским културним просторима итд?

У држави која не уме, неће, не сме или не жели да кажњава чак ни најтеже преступнике, нарочито такве (убице, лопове, силоватеље, педофиле и злочинце свих фела), луксуз је и мазохизам разговарати на тему како награђујемо уметнике и да ли смо ономад одали друштвено признање Петру или Павлу. Из године у годину, а данас су државни гафови и аутоголови постали мерљиви већ и данима, и сатима, власт и друштво и његове институције (наравно да ове апстракције чине појединци) имају све мање моралног кредибилитета и објективне снаге и да кажњавају и да награђују. Казна и награда проистичу из система вредности и у крајњој су линији морални чин. Зато и не функционишу тамо где нема вредносног система и морала. Част појединачним изузецима који постоје тек да потврде правило.

Све што има префикс национално овде се пре или касније изроди у националну срамоту. Стога није нимало необично што се то догодило с тзв. националним пензијама, тужним и срамотним примером искривљавања и преиначавања једне добре идеје у циркус и понижавање стваралаца из државног епицентра: ресорног министарства и владе. Доведена до апсурда, ово је заправо отрежњујућа прича која јасно показује за које се критеријуме и какав систем вредности држава Србија определила. Певај, брате, и статус заслужног уметника који је допринео врхунским културним достигнућима ти не гине!

*Књижевник