Zabrinjavajuće je temeljno urušavanje pravosuđa za nepune tri godine. Najviši državni organi učinili su nebrojene povrede prava, ogroman je upliv izvršne vlasti i nedozvoljeni pritisak sudsko-upravne vlasti na pravosuđe, tužioci i sudije su zastrašeni, broj sudija i sudskog osoblja je nedovoljan, troškovi previsoki,pristup građana pravdi nejednak i otežan, pravo na pravično suđenje ugroženo. Instaliran je i posredni uticaj na pravosuđe regulisanjem statusa i (ili)izborom sudija porotnika, sudskih veštaka, izvršitelja, notara, pravobranilaštva, advokature.

Sudije koje svoj posao rade stručno i savesno, ne „štancuju” odluke i ne „dogovaraju se” kako da presude, a takvih je ipak znatan broj i svesne su da svakodnevno rizikuju da se „ne dopadnu” nekom moćniku. Predstoji nam izgradnja sistema koji će sudijama omogućiti da sude „u ime naroda” stručno, pravedno i bez nedozvoljenih uticaja drugih vlasti ili pojedinaca.

I da su obezbeđeni (a nisu) besprekorni uslovi zarad, kompjuterski programi, zakoni–najvažniji deo pravosuđa su ljudi. Pre svih, sudije i tužioci. Kada mi je pre desetak godina sudija američkog federalnog suda u Nevadi pokazivao svoju sudnicu, malo pre toga preuređenu u „spejs-šatl”, pitala sam ga samo jedno: da li je time postao bolji sudija. Nije mi odgovorio, samo smo se istovremeno nasmejali. Znali smo da ono što sudiji treba jesu glava i srce: znanje, poštenje i integritet. A građanima treba država koja će obezbediti odgovarajuće uslove da im sudi takav sudija.

Nedavna odluka Ustavnog suda kojom je konstatovano da nereizabranim sudijama nije prekinuta stalnost sudijske funkcije važna je iz dva razloga. Prvi je što je Srbija kao država pokazala da može institucionalno da razreši problem. Pošto je i odgovornost oba sastava Visokog saveta sudstva za loše stanje nesumnjiva, VSS bi mogao da pokaže institucionalni pristup podnošenjem ostavki i omogućavanjem izbora za novi sastav. Drugi je što je osnažena stalnost sudijske funkcije koja je osnova sudske nezavisnosti i pravne države. Pokazalo se da je moguće uspeti u borbi za principe pravne države. Osim toga, na primeru dosadašnjih, sudijama je sada jasno da treba da biraju principijelne i poštene predstavnike za Savet, sa integritetom i jasnom slikom o pravosudnom sistemu i merama koje treba preduzeti bez ugrožavanja sudske nezavisnosti.

Poverenjem građana meri se kvalitet pravosudnog sistema, a ne efikasnošću, koja ni ne vodi neminovno poverenju, a kod nas se još i karikaturalno shvata kao što veći broj odluka u što kraćem roku. U do sada razmatranim predmetima pred sudom u Strazburu, od utvrđenih povreda,njih 26 odsto odnose se na dužinu postupka, 20 odstona povredu prava na pravično suđenje, a čak 54 odsto na povredu ostalih prava.U velikoj većini slučajeva, dakle u tri četvrtine njih, do povrede je došlo zbog problema s kvalitetom pravne zaštite, odnosno zbog stručnosti i uslova u kojima sudije rade (prvenstveno zbog preopterećenosti).

Zato su za „popravku” sistema neophodni redovno vrednovanje rada i obuka sudija, uz sistem disciplinske odgovornosti koji ne sme ugroziti njihovu nezavisnost. Kada se to reši, u velikoj meri rešiće se i suđenje u predvidivom i optimalnom roku i postići stvarna efikasnost sistema.

Pokazalo se i da je pravosudna mreža skupa i neracionalna i da je treba izmeniti tako da građani svuda u Srbiji imaju podjednak pristup pravdi, što znači i da sudije budu ravnomerno i racionalno opterećene. To je zahtevno, složeno, i traži vreme, ali bi studiozna priprema na kraju dala mnogo bolje rezultate. Na isti način treba preispitati i procesne zakone (krivični, parnični, izvršni, stečajni) tako da budu koherentni, primenjivi i saglasni standardima.

Nove greške u reformi bile bi pogubne za Srbiju kao pravnu državu. Zato naredne mere moraju da budu dobro pripremljene i izvedene, bez politizacije i brzopletosti, uz uvažavanje znanja i iskustva struke kojom Srbija,na sreću,još uvek raspolaže. Ulaganje u pravosudni sistem nije trošak već kapitalna investicija u budućnost Srbije.

*Predsednica Društva sudija Srbije