Ако смо у социјалистичком систему имали владавину једне партије онда се могло очекивати да ће увођењем вишепартијског и плуралистичког система бити изграђен демократски систем у коме ће бити коначно превладана постојећа сраслост и повезаност државе и владајућих партијских структура. Међутим, дошло је до сасвим супротног процеса, странке су више него икада премрежиле државу и наш политички простор тако да се може са пуно права рећи да имамо сада, с јeдне стране, слабо, немоћно и дезоријентисано друштво а са друге, апсолутну доминацију партија у свим сферама државног устројства.

Постоје и партије у садашњој владајућој коалицији које једино и могу да опстану у политичком животу ако су прикопчане на финансијске апарате државе. То су класичне паразитске странке за које недостизање изборног цензуса значи у исто време и сигуран нестанак са актуелне партијске сцене. Најозлоглашеније корупционашке афере јасно показују да се у нашим приликама велико богатство не може стећи а ни сачувати без озбиљне потпоре владајућих странака а самим тим и државних органа које оне чврсто контролишу и усмеравају. Сама чињеница да никада нису заиста утврђени токови новца којим се финансирају странке и њихове изборне кампање довољан су доказ да су партије пре свега добро организоване олигархијске и интересне групације, да делују изнад закона, јер то су постале праве приватне фирме за одржавање на власти. То подразумева коришћење и располагање свим доступним ресурсима државе, тако да су партије постале организације чији главни циљ није да заступају и бране одређене политичке идеје и демократску процедуру и начела јавног интереса и добра. Олигархизација странака и функционисање принципа демократског централизма и неприкосновеног партијског вође, везаност и сраслост државних и партијских функција и чврста контрола и управљање јавним предузећима представљају основне узроке зашто странке делују као главно упориште и извориште корупције.

Сведоци смо често да због одржавања тренутне равнотеже у владајућој коалицији и обезбеђивања скупштинске већине водеће странке нису спремне да очигледне примере кршења закона и финансијских злоупотреба спрече, већ се поштује прећутни споразум о немешању у део власти неког од коалиционих партнера.

Погубне су последице и у вођењу кадровске политике јер овакав олигархијско-пословни приступ просто захтева подаништво и послушност као главну кадровску препоруку. И све то оправдава се реалном потребом да се води прагматична политика јер се једино тако обезбеђује толико неопходна политичка стабилност. Тако се под фирмом нужне политичке стабилизације отвара простор за партијске чиновнике и послушнике да чувајући стабилност државе искористе све њене ресурсе за енормно богаћење и отворену пљачку. То нам најбоље показују случајеви претварања пољопривредног земљишта у грађевинско; то су више него очигледни примери остварених и функционалних савеза тзв. успешних транзиционих бизнисмена и олигархијских партијских структура и државних органа. Партије су тако стављене у отворену службу остваривања интереса пословно-олигархијских група а велика очекивања о мењању карактера политичке владавине остала су као неостварени и све удаљенији политички идеал. Зато и није чудно што унутар наших странака и не постоји стварни и делатни политички живот, нема струјања нових и свежих политичких идеја, осмишљавања стратегија развоја друштва, непрекидни и динамични интелектуални дијалог и расправа о кретањима у савременом свету, развоја нових и модернијих форми страначког организовања и деловања. Све је је то замењено испразним сурогатом, непрестаним политичким спиновањем и маркетиншким кампањама које само одржавају и потхрањују привид постојања странака.

Публициста