Jedan od osnovnih razloga za smeštaj dece sa teškoćama u razvoju u ustanove socijalne zaštite jeste taj što praktično ne postoje službe podrške za ovu decu, niti postoji sistemska podrška porodicama koje žele da ihzadrže uz sebe. Uprkos zvaničnoj politici zabrane novih prijema, deca se i dalje odvajaju od roditelja i smeštaju u institucije. Od roditelja saznajemo da ih lekari podstiču da decu rođenu sa razvojnim teškoćama odmah smeste u neku ustanovu. Ovakvo stanje proizlazi iz predrasuda koje iskazuju čak i stručnjaci. Sama činjenica da je oko 1.200 dece sa teškoćama u razvoju smešteno u pet ustanova, dok se oko 800 dece bez roditeljskog staranja nalazi u 17 domova, govori o odnosu države i društva prema prvoj pomenutoj grupi.

Smeštajem u instituciju deca bivaju lišena mnogih prava: na privatnost, na život u porodici, na održavanje kontakata sa bliskim osobama, na sigurnost i na druga prava koja su im zagarantovana brojnim domaćim i međunarodnim propisima.

U mnogim institucijama s malobrojnimosobljemnije neobično zateći jednogzaposlenog koji brine odesetoro do dvadeseterodece. Posebno zabrinjava socijalno lišavanje kojem su ova decaizložena.Budući daje mnogo godina provelo u instituciji, kod deteta je praktično nemoguće utvrditi da li je rođeno s teškoćamaili su one rezultat boravka u instituciji. S tim što jedugotrajno ležanje u krevetu, bez mogućnosti kretanja, svakako produbilo i pogoršalo smetnje koje dete– odrasla osoba ima. U pojedinim institucijama za decu sa težim i teškim smetnjama u razvoju, mnogadeca, ali i odrasli, dugo vremena provode živeći u svojim krevetima, a neki ostaju u njima celog života.

Deca u institucijama, naročito ukoliko su smeštena zajedno sa odraslima, pod visokim su rizikom od zlostavljanja. Iako postoje slučajevi zlostavljanja od strane osoblja, mnogo češće su zlostavljači starija i jača deca.Deca pa i odrasli sa problemima u komunikaciji i kretanju posebno su podložni zlostavljanju.Budući da je ovakvostanje itretman uobičajen u celoj zemlji,odgovornost za to mora snositidržava. Zato zabrinjava pokušaj predstavnika vlasti da odgovornost za zanemarivanje i zlostavljanje prebace na osoblje ustanova. U izveštaju Evropskog komiteta za prevenciju torture iz 2009. godine jasno je rečeno da je loš tretman ove decekombinacija prevelikog broja korisnika,malobrojnog osoblja i nedostatka odgovarajućestimulacije za rad. Sve to dovodi dotoga da se životni uslovi u ovim institucijamamogu smatrati nečovečnim i ponižavajućim. Nedostatak finansijskih i profesionalnih resursa ne može biti izgovor države za to.

Kad bi postojalaodgovarajućapodrška, većina dece sa teškoćama u razvoju mogla bida živi u porodici, što i jeste njihovopravo. Mnoga deca koja se nalaze u institucijama mogla bi se vratitikućama ukolikobi se roditeljima pružiladodatna podrška, a deci omogućio ravnopravan pristup zdravstvenoj zaštiti, obrazovanju, zapošljavanju, i svim drugim aspektima života u zajednici. Ovo pitanje mora se postaviti kao prioritet s obzirom na to da su decas teškoćama u razvojuu institucijama posebno ranjiva i podložna zlostavljanju.Država ih, međutim,i dalje drži na marginamareformi, imitirajući „deinstitucionalizaciju” izgradnjom novih institucija pod drugim imenom (stacionari i dnevni boravak) u kojima se nastavlja segregacija i isključivanje dece iz svih redovnih tokova života.

Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom Srbije – MDRI