Један од основних разлога за смештај деце са тешкоћама у развоју у установе социјалне заштите јесте тај што практично не постоје службе подршке за ову децу, нити постоји системска подршка породицама које желе да ихзадрже уз себе. Упркос званичној политици забране нових пријема, деца се и даље одвајају од родитеља и смештају у институције. Од родитеља сазнајемо да их лекари подстичу да децу рођену са развојним тешкоћама одмах сместе у неку установу. Овакво стање произлази из предрасуда које исказују чак и стручњаци. Сама чињеница да је око 1.200 деце са тешкоћама у развоју смештено у пет установа, док се око 800 деце без родитељског старања налази у 17 домова, говори о односу државе и друштва према првој поменутој групи.

Смештајем у институцију деца бивају лишена многих права: на приватност, на живот у породици, на одржавање контаката са блиским особама, на сигурност и на друга права која су им загарантована бројним домаћим и међународним прописима.

У многим институцијама с малобројнимособљемније необично затећи једногзапосленог који брине одесеторо до двадесетеродеце. Посебно забрињава социјално лишавање којем су ова децаизложена.Будући даје много година провело у институцији, код детета је практично немогуће утврдити да ли је рођено с тешкоћамаили су оне резултат боравка у институцији. С тим што једуготрајно лежање у кревету, без могућности кретања, свакако продубило и погоршало сметње које дете– одрасла особа има. У појединим институцијама за децу са тежим и тешким сметњама у развоју, многадеца, али и одрасли, дуго времена проводе живећи у својим креветима, а неки остају у њима целог живота.

Деца у институцијама, нарочито уколико су смештена заједно са одраслима, под високим су ризиком од злостављања. Иако постоје случајеви злостављања од стране особља, много чешће су злостављачи старија и јача деца.Деца па и одрасли са проблемима у комуникацији и кретању посебно су подложни злостављању.Будући да је оваквостање итретман уобичајен у целој земљи,одговорност за то мора сноситидржава. Зато забрињава покушај представника власти да одговорност за занемаривање и злостављање пребаце на особље установа. У извештају Европског комитета за превенцију тортуре из 2009. године јасно је речено да је лош третман ове децекомбинација превеликог броја корисника,малобројног особља и недостатка одговарајућестимулације за рад. Све то доводи дотога да се животни услови у овим институцијамамогу сматрати нечовечним и понижавајућим. Недостатак финансијских и професионалних ресурса не може бити изговор државе за то.

Кад би постојалаодговарајућаподршка, већина деце са тешкоћама у развоју могла бида живи у породици, што и јесте њиховоправо. Многа деца која се налазе у институцијама могла би се вратитикућама уколикоби се родитељима пружиладодатна подршка, а деци омогућио равноправан приступ здравственој заштити, образовању, запошљавању, и свим другим аспектима живота у заједници. Ово питање мора се поставити као приоритет с обзиром на то да су децас тешкоћама у развојуу институцијама посебно рањива и подложна злостављању.Држава их, међутим,и даље држи на маргинамареформи, имитирајући „деинституционализацију” изградњом нових институција под другим именом (стационари и дневни боравак) у којима се наставља сегрегација и искључивање деце из свих редовних токова живота.

Иницијатива за права особа са менталним инвалидитетом Србије – МДРИ