Da li ste već čuli priču o pametnom magarcu? Jednog dana u jednom selu magarac jednog seljaka upao je u bunar. Životinja je satima sažaljivo njakala dok je seljak pokušavao da smisli šta da uradi. Napokon je odlučio da nije vredno truda spasavati magarca, jer magarac je bio star, a bunar ionako nije koristio. Pozvao je susede u pomoć da u bunar nabacaju zemlju, smeće i đubre. Kad je magarac shvatio šta se dešava, počeo je očajnički da njače. U jednom trenutku magarac se primirio i kada je seljak pogledao u bunar, imao je šta da vidi. Sa svakom lopatom punom zemlje, smeća i đubreta, koja bi pogodila njegova leđa, magarac je radio nešto zadivljujuće: istresao bi leđa i popeo bi se jednu stepenicu više. Naposletku je, preko gomile đubreta, zakoračio preko ivice i iskočio iz bunara.

Jedna stepenica više je trik do sigurne penzije, ali kako?

U situaciji kada se državni penzijski ček sve više tanji, a reformom najavljuju oštriji uslovi za penzionisanje, i oni kojima je penzija daleko valjalo bi što ranije da misle o dodatnim primanjima u starosti. Kažu da je došlo vreme da građani (magarac) počnu sami da brinu o svojoj budućnosti, a ne da to očekuju od države (seljak). Problem je što suone koji su sad pred penzijom navikli da ne brinu, jer je o njima trebalo da brine država. Reforma „penzijskog pitanja” bila je jedno od ključnih obećanja datih MMF-u. Kvalitetniji balans između tekuće potrošnje i investicija predstavlja samo deo odgovora na pitanje-zagonetku „kako osigurati sigurnu starost“, a sve u cilju izbegavanja ostavljanja dugova bez osnove za vraćanje zajmova.

Stručnjaci upozoravaju da će zbog sve većeg broja penzionera od 2015. godine budžeti evropskih zemalja biti ugroženi. Pošto se životni vek pomera, starosna granica za odlazak u penziju sa 70 godina, kao u Japanu, svakako da nije deo rešenja. U evropskim zemljama privatne penzije i polise životnog osiguranja starost čine bezbrižnijom. U Srbiji životno osiguranje uplaćuje oko 2,5 odsto građana, dok u privatne penzijske fondove novac izdvaja oko 150.000 ljudi. Mladima se danas preporučuju uplate u privatne penzijske fondove, a građanima starijim od 40 godina – životno osiguranje. U čemu je razlika?

Kod penzijskog fonda ne obavezujete se na redovnost uplata dok se podrazumeva da za polisu životnog osiguranja korisnik redovno mesečno ili godišnje uplaćuje premije odnosno ugovorene rate. U prvom slučaju, penziju možete da koristite već sa 53 godine (doživotno ili određen broj godina, od čega zavisi njen iznos), ali isto tako možete i sav novac da podignete odjednom. U drugom slučaju, korisnik polise odmah saznaje kolika je njegova sigurna dobit, tzv. osigurana suma, i pored štednog elementa ima još i dodatno pokriće od nemilog događaja tj. smrti (u tom slučaju se osigurana suma isplaćuje čak i da je uplaćena jedna jedina premija). Ipak, istraživanja pokazuju da većina nas i ne zna razliku između životnog i privatnog penzijskog osiguranja. Tome ponekad doprinose i sami agenti osiguranja, kojima je u interesu da sklope što više ugovora. Mišljenja sam da svako ulaganje u sigurnu starost ipak zaslužuje državnu podršku.

Siromaštvo nije razlog da ne brinemo o svojoj budućnosti. Primera radi, u Srbiji se prosečno godišnje za polisu osiguranja izdvaja deset evra, za igre na sreću devet, dok se za duvan i alkohol izdvaja čak 66 evra. Dakle, ako statistika uspe da pređe put od kupovine alkohola do kupovine polise, biće to možda kraj tranzicije u Srbiji.

Sigurna penzija u Srbiji je danas samo pametna, dobra, ali i lepršava ideja.

Ali da završim priču o pametnom magarcu. Nekoliko dana kasnije stari magarac se vratio u selo i ugrizao seljaka. Posekotina od ugriza se inficirala i seljak je umro. Znate li gde su ga zakopali?

*Diplomirani etnolog-antropolog i student Međunarodnih i evropskih doktorskih studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu