Да ли сте већ чули причу о паметном магарцу? Једног дана у једном селу магарац једног сељака упао је у бунар. Животиња је сатима сажаљиво њакала док је сељак покушавао да смисли шта да уради. Напокон је одлучио да није вредно труда спасавати магарца, јер магарац је био стар, а бунар ионако није користио. Позвао је суседе у помоћ да у бунар набацају земљу, смеће и ђубре. Кад је магарац схватио шта се дешава, почео је очајнички да њаче. У једном тренутку магарац се примирио и када је сељак погледао у бунар, имао је шта да види. Са сваком лопатом пуном земље, смећа и ђубрета, која би погодила његова леђа, магарац је радио нешто задивљујуће: истресао би леђа и попео би се једну степеницу више. Напослетку је, преко гомиле ђубрета, закорачио преко ивице и искочио из бунара.

Једна степеница више је трик до сигурне пензије, али како?

У ситуацији када се државни пензијски чек све више тањи, а реформом најављују оштрији услови за пензионисање, и они којима је пензија далеко ваљало би што раније да мисле о додатним примањима у старости. Кажу да је дошло време да грађани (магарац) почну сами да брину о својој будућности, а не да то очекују од државе (сељак). Проблем је што суоне који су сад пред пензијом навикли да не брину, јер је о њима требало да брине држава. Реформа „пензијског питања” била је једно од кључних обећања датих ММФ-у. Квалитетнији баланс између текуће потрошње и инвестиција представља само део одговора на питање-загонетку „како осигурати сигурну старост“, а све у циљу избегавања остављања дугова без основе за враћање зајмова.

Стручњаци упозоравају да ће због све већег броја пензионера од 2015. године буџети европских земаља бити угрожени. Пошто се животни век помера, старосна граница за одлазак у пензију са 70 година, као у Јапану, свакако да није део решења. У европским земљама приватне пензије и полисе животног осигурања старост чине безбрижнијом. У Србији животно осигурање уплаћује око 2,5 одсто грађана, док у приватне пензијске фондове новац издваја око 150.000 људи. Младима се данас препоручују уплате у приватне пензијске фондове, а грађанима старијим од 40 година – животно осигурање. У чему је разлика?

Код пензијског фонда не обавезујете се на редовност уплата док се подразумева да за полису животног осигурања корисник редовно месечно или годишње уплаћује премије односно уговорене рате. У првом случају, пензију можете да користите већ са 53 године (доживотно или одређен број година, од чега зависи њен износ), али исто тако можете и сав новац да подигнете одједном. У другом случају, корисник полисе одмах сазнаје колика је његова сигурна добит, тзв. осигурана сума, и поред штедног елемента има још и додатно покриће од немилог догађаја тј. смрти (у том случају се осигурана сума исплаћује чак и да је уплаћена једна једина премија). Ипак, истраживања показују да већина нас и не зна разлику између животног и приватног пензијског осигурања. Томе понекад доприносе и сами агенти осигурања, којима је у интересу да склопе што више уговора. Мишљења сам да свако улагање у сигурну старост ипак заслужује државну подршку.

Сиромаштво није разлог да не бринемо о својој будућности. Примера ради, у Србији се просечно годишње за полису осигурања издваја десет евра, за игре на срећу девет, док се за дуван и алкохол издваја чак 66 евра. Дакле, ако статистика успе да пређе пут од куповине алкохола до куповине полисе, биће то можда крај транзиције у Србији.

Сигурна пензија у Србији је данас само паметна, добра, али и лепршава идеја.

Али да завршим причу о паметном магарцу. Неколико дана касније стари магарац се вратио у село и угризао сељака. Посекотина од угриза се инфицирала и сељак је умро. Знате ли где су га закопали?

*Дипломирани етнолог-антрополог и студент Међународних и европских докторских студија на Факултету политичких наука у Београду