Компанија МК група је по својој дефиницији и структури изразито аграрна компанија са израженом вертикалном интеграцијом унутрашње организације и производних процеса. Имајући то у виду, као председник, али и као главни менаџер компаније, перманентно се бавим појмом и улогом пољопривредног земљишта, како са становишта интереса моје компаније, тако и из макроекономског, политичког, државног и социјалног угла. Осим тога, бавећи се конкретно аграрним бизнисом и у другим земљама, стално путујући и непрестано водећи разговоре са највећим стручњацима, са представницима економских, политичких и финансијских елита европских земаља изградио сам свој став о овом питању који је у суштини јако једноставан, јер се заснива на опште прихваћеним постулатима и економским законитостима који су једнаки свуда у свету. Морам да приметим да у последње време у јавности Србије пoстоји права инфлација разних анализа, мишљења, чак и правих малих научних радова на ову тему.Нажалост, огромна већина оваквих прилога који се могу прочитати у новинама и на Интернету потичу од људи који немају или чак нису никад имали никаквог додира с пољопривредом као специфичном граном привреде, као и са пољопривредним земљиштем као специфичним националним економским ресурсом. По правилу, овакви прилози су написани с јаким псеудосоцијалним и псеудопатриотским тоном.

Једно од питања које је веома популарно у разним анализама је и питање власништва над пољопривредним земљиштем. Мишљења су ту прилично униформна: државно власништво је добро, не треба допустити странцима да купују нашу земљу, тајкуни су јефтино све покуповали и сл.

Узгред, хтео бих да још једном изнесем свој став о приватизацији у пољопривреди.

Популистичка и неодговорна теза о томе како су тајкуни покуповали земљу била би, морам да кажем, смешна, да није злонамерна и опасна. Чињеница је да неколико највећих наших компанија, оператора у аграрном сектору, у власништву има мање од 50.000 хектара од укупно 5,7 милиона хектара пољопривредног земљишта у Србији, а то је мање од један одсто. Сматрам да је тиме све речено.

С друге стране, већина тих компанија, укључујући и МК групу, купиле су пољопривредна предузећа у приватизацији, на рубу или после банкрота, са енормним вишковима запослених и свим могућим пратећим проблемима. После огромног уложеног труда и десетина милиона евра инвестиција ми данас имамо газдинства која објективно, по свим параметрима, а пре свега по приносима, далеко превазилазе европски просек.

Сматрам да је сама чињеница власништва над земљом потпуно ирелевантна, И да је са становишта интереса шире друштвене заједнице важно само једно – да се тим земљиштем квалитетно управља, и да сваки хектар који се обрађује даје свој максимални потенцијал кроз високе приносе. Тиме се обезбеђују плате, плаћа се ПДВ и сви остали порези и доприноси, увећава се укупна успешност и конкурентност наше земље на светском тржишту хране. Тако се ствара и основа за развој прерађивачког сектора који по мом мишљењу треба да има апсолутни приоритет и подршку државе у свим стратегијама развоја земље. Неважно је да ли је власник сељак, локални фармер, домаћа компанија, странац или страни инвестициони фонд. Једино је важно да они успешно воде производни процес, да имају добру и разрађену технологију и да су спремни и да имају могућност да уложе знатан капитал у унапређење производње на тој земљи, и даље у вертикални развој, тј. разне процесе прераде основних пољопривредних производа.

Од какве је то важности ако неки страни грађанин купи земљу у Србији?! Ја мислим од апсолутно никакве. Не може нико ту земљу физички да отуђи, да је некуд однесе или уништи. С друге стране, држава може, што је и пракса у многим земљама, да законодавством регулише минималне услове експлоатације пољопривредног земљишта и на тај начин у дужем временском периоду заштити тај ресурс чак и од несавесних власника.

*Председник МК групе

Сутра: Државе су лоши менаџери