Оно шамарање наставнице од стране ученика првог разреда средње школе није само случај за медије: реч је о једној растућој појави у српском образовању. Напади на наставнике и учитељице све су чешћи. Шта се то дешава у једној од најважнијих друштвених делатности? Како је могућно да се тако убрзано урушава педагошки и интелектуални ауторитет наставника?

Немојмо се збуњивати. И овај случај указује на важност школе и образовања, само, овога пута, на негативан начин. Шта се крије иза насиља, физичког и вербалног, ученика над наставницима? Углавном се одговори усмеравају према породици, држави, медијима. Није то погрешан правац у покушајима да смањимо забринутост за будућност наше школе. Међутим, нешто далеко снажније утиче на погоршање социјалне климе у образовним установама. Ми живимо у друштву транзиције у коме влада помама за успехом. Неосетно а снажно, нашим животом управљају вредности развијених капиталистичких друштава – индивидуални успех и материјално богатство. Сви транзициони субјекти, родитељи и деца, су у том социјалном жрвњу. Треба се сконцентрисати на лични успех и стећи материјално богатство што пре. То је дух времена, матрица постојања.

Суочени са таквим социјалном вредностима, породица и њени чланови треба да пронађу одговарајућа средства да би те вредности остварили. Образовање је у савременом друштву основни канал социјалне промоције а са стеченом квалификацијом иде и вредан рад. Успех се, дакле, постиже легалним путем, стеченом школском струком. На тој раскрсници налази се и други пут који такође води кроз образовање, али уз употребу нелегалних и неморалних средстава. У борби за школску диплому немали број учесника у образовању спреман је да користи разна средства. Битка за оцену се одиграва на свим ступњевима школовања. Тражи се боља оцена „због родитеља”, користе се „пушкице” и разни други трикови преписивања, изврдавају се одговори позивањем на приватне проблеме (трудноћа студенткиња, обавезе на послу запослених студената, уговорена путовања, болести...). Нису ретке ни претње наставницама. Физички напади су све чешћи. Позната је и растућа спремност да се купи оцена (и професора да продају), па чак и дипломе.

Нема сумње да присуствујемо јуришу на оцене на свим ступњевима образовања и да је оцена постала симбол будућег успеха, па и богатствa. Међутим, очигледно је да неки припадници друштва не могу на легалан начин да оствaрују oвe вредности. Зато прибегавају нелегалним и неморалним средствима.

Да поновимо: школа је постала кључна друштвена установа на путу до индивидуалног успеха и материјалног богаћења. Таква позиција школе подразумева огроман социјални притисак који укључује, поред класичних облика незаконитости и неморала, ширење вербалног и физичког насиља. Модерна школа је својим образовним, васпитним, културним и социјалним функцијама додала и каријерну. То је парадоксална позиција савремене школе: онa мора да буде и школа која отвара путеве за лични успех и материјално богаћење, при чему истовремено обавља и класичну васпитно-образовну мисију.

Како изаћи из овог парадокса? Нешто се мора учинити. Програми стручног усавршавања наставника (семинари) нису за потцењивање. Нажалост, са њима се готово стало, нешто због лоших финансија, нешто због погрешних информација о обавезности семинара којe су стиглe из Министарства просвете. Али, једно је сигурно. Друштво мора да буде припремљено за напетости о којима је овде реч. Све предузете мере биће од користи али ниједна неће искоренити неусклађености преовлађујућих економистичко-материјалистичких друштвених вредности и способности појединаца да их исправним средствима достигну.

Социолог, научни саветник