Пренаглашавање улоге уџбеника историје у процесу бољег разумевања прошлости и смиривању тензија међу балканским народима, које су ипак старије од недавних ратова, једнако је уверењу да су се ти ратови водили због претходно криве интерпретације прошлости. Јасно је да има, те да је било и раније, заговорника таквих теза, али је, по мом мишљењу, ту реч о употреби историје у политичке сврхе и манипулацији историјом и школским уџбеницима. Да будем посве прецизан – нити су се ратови на Балкану крајем 20. века водили због прошлости, без обзира на чињеницу да су тадашње владајуће елите злоупотребљавале прошлост ради националне хомогенизације, нити би заједнички уџбеници историје данас утицали на усклађено разумевање тих ратова.

Када говоримо о уџбеницима историје многи су склони тврдити како би они требало да буду објективни. На пример, у „Смјерницама за писање уџбеника хисторије у Босни и Херцеговини”, усвојеним још 2005. године, истакнуто је да „уџбеници требају бити научно утемељени, објективни, те усмерени на стварање заједничког разумевања, помирења и мира”, али још увек није настао уџбеник који би био општеприхваћен за већи део федерације, а о могућности коришћења уџбеника из Федерације Босне и Херцеговине у Републици Српској, и обратно, нико се не усуђује ни проговорити! Ако је тако са уџбеницима у самој Босни и Херцеговини, а јесте, како је онда уопште могуће замишљати постојање неких заједничких уџбеника за БиХ, Хрватску и Србију? Мислим да је то у овом тренутку немогућа мисија, али то није резултат само неспремности и неспретности аутора уџбеника, па чак ни настојања владајућих политичких елита, него и незрелости наших историографија, које још увек умишљају да је њихов задатак презентација историјске истине (наравно, онако како је они виде!), а не само покушај трагања за објашњењима историјских догађања. За историографију, као и за писце уџбеника историје, било би корисно што пре одрећи се илузије о апсолутној објективности, али уз обавезу трагања за објашњењима историјских догађања!

Заједнички уџбеници, или барем јединствена интерпретација недавне прошлости у уџбеницима, претпоставља постизање одређеног компромиса, а то, заправо, значи конструисање прошлости у складу са тим компромисом. Прошлост је, међутим, једна, а интерпретације су безбројне. Договор је пожељан само око тога шта треба уврстити у уџбенике, а шта изоставити, али никакав договор око интерпретације није могућ, ни у уџбеницима ни у науци, јер „каква би то била историја кад би се сви једном заувек сложили око свега?” Таква конструкција прошлости не би никоме помогла, јер не би доприносила бољем разумевању историјских догађања него само давала лажну, конструисану слику тих догађања. Такви уџбеници не би били далеко од пуке политичке пропаганде. А тога нам је било и превише последњих деценија!

Уместо јаловог настојања да се дође до заједничких уџбеника и јединствене интерпретације недавне прошлости било би боље снаге усмерити на интензивирање комуникације у региону, а при томе не треба искључити сарадњу стручњака изван региона. Добар покушај, мада не до краја на најбољи начин изведен, представља тзв. Иницијатива научника, око које се окупила маса стручњака из региона и света, која је недавно публиковала зборник „Суочавање с југословенским контроверзама”, и серија историјских читанки што их је издао Центар за демократију и помирење у југоисточној Европи из Солуна. Реч је о текстовима које би требало користити као додатни уџбенички материјал, али се не види њихова широка примена у настави. То показује да смо још далеко од заједничких уџбеника, али осећа се нужност сарадње која би временом, у промењеним околностима, могла довести барем до тога да се у уџбеницима контроверзна питања проматрају очима другог из региона. За почетак, било би добро ако би се постигао договор да уџбенике из историје пре објављивања барем коментаришу (не рецензуришу!) стручњаци из других земаља региона.

*Директор Института за историју, Сарајево