Дозволите ми да само на почетку будем личан, а онда ћу покушати да одговорим на суштинско питање зашто код нас људи не подносе оставке тако често. Када сам поднео оставку на место потпредседника владе и председника странке Г 17 плус државна безбедност је још увек могла да ухапси генерала Младића да је имала налог, а ми у странци смо могли да се решимо „мангупа у нашим редовима” и да се вратимо изворној политици. Ни једно ни друго није урађено. Погледајте последице. Стали смо пред Европом управо због Хага и поменутог генерала, а Г17 плус као странка експерата више не постоји. Моја оставка ту ништа није променила. Зашто је то тако иако су негативне последице очигледне?

Оставка на први поглед изгледа као једнострани, лични и морални чин, али кад боље погледате видите да је то много сложенија ствар. Јавност је често с разлогом незадовољна учинком својих политичара. Примера за то има много. Чак ни промене које су дошле 5. октобра нису измениле овај став јавности. Стиче се утисак да се, ипак, у томе отишло предалеко. Подсетимо се само шта се све говорило о покојном премијеру Ђинђићу, да би тек његово трагично убиство вратило клатно на право место. Код нас јавност неподељено мисли да су сви активни политичари покварени и да само раде у своју корист, а често и на општу штету. У таквим околностима тешко да нека оставка може да произведе отрежњење и нужну промену политике. За јавност, оставка је доказ да је политика покварена и да се ту ништа неће променити. Чека се само наследник оног који је поднео оставку да се то и од њега тражи.

Шта, међутим, није претеривање јавности? Интуитивно се схвата да смо ми још увек партијско, а не грађанско друштво. Лична одговорност код нас још увек не постоји као владајући образац понашања, јер су парламентарне партије стожер око кога се окреће цео јавни политички живот. Ако је партија нешто одлучила, појединци немају никакве моралне или политичке дилеме. Неко подноси оставку само ако претходно то одлучи централни партијски биро. Ако биро каже да није потребно да поднесе оставку, никакви притисци или осуде јавности ту не помажу. Партије покривају и прекривају све личне и моралне дилеме и ту се до данас ствари нису много промениле у односу на време када смо имали само једну партију и када су људи, уз часне изузетке, подносили оставке само зато што су „зглајзнули”.

Можда је сада тренутак да се постави питање – какво смо ми друштво? Сви знамо да смо друштво у транзицији које после толико година поново гради демократију. Притом се заборавља да демократија није само игра бројки, већине и мањине, него цивилизација која почива на индивидуалним вредностима и личној одговорности. Друштво које је код нас пропало било је засновано на колективистичкој свести и на колективистичкој привреди. Имало је скупштину, али није имало демократију. Имало је тржиште, али није имало имовинску одговорност. Имало је комунистичку партију и „демократски централизам”, али није имало личну одговорност.

Владимир Гоати је лепо писао (,,Политика”, 17. јула) о одговорности политичких лидера. Зашто она не постоји код нас? Зато што је то рационално понашање лидера у ситуацији када је изборно тело тешко подељено и када емотивно гласа. Свака странка која пређе цензус или свака коалиција минорних странака постаје потенцијални коалициони партнер без кога се не може. Уцене малих странака су наша свакодневност. Зашто би онда странке мењале лидере, поготово не оне који добро тргују после избора? Зашто би „мангупи у нашим редовима”, који постоје у свим странкама, напуштали странке и подносили оставке? У садашњим околностима то би било потпуно нерационално понашање.

Наравно, све што је рационално не значи да је добро. Има смисла разговарати о оставкама уколико је то део једног процеса демократских промена. И у таквом процесу питање алтернативе, које је покренуо Војин Димитријевић (16. јула), друга је суштинска ствар о којој ваља размишљати. Код нас је политика професија која нема алтернативу. То је било и у комунизму и није настало преко ноћи или после 5. октобра 2000. Ко је био способан и желео да напредује у својој професији, много боље је у томе успевао ако је члан партије. Наравно, било је много више неспособних који су напредовали само захваљујући партији. Последице су биле далекосежне. Створен је систем медиокритета у коме нико није могао другоме да држи моралне лекције. Док се то не промени, тешко да ће бити напретка.

Да закључим. Рационално и морално понашање се још увек „туку” код нас. Рационално понашање у партијском, а не грађанском друштву, спутава личну одговорност и позитивне ефекте оставки. Управо због тога ствари ваља мењати.

Економиста, професор универзитета