Стратегија образовањa је општи документ који може бити употребљен тако да једна од страна, па и студенти, буде у неповољнијем положају. Међутим, стратегија може да послужи и као добар основ за подизање нивоа нашег образовања у ранг са водећим европским земљама, јер из овог документа тек треба да проистекну конкретне политике, акциони планови и законски и подзаконски акти.

Мислим да је део стратегије посвећен финансирању неправедно у жижи интересовања, док су други можда и важнији делови текста запостављени. На пример, занемарена је област која се односи на средње стручне школе, из којих ће долазити нови студенти. Они неће имати довољно знања из неких предмета који могу бити од значаја на појединим факултетима, што може проузроковати даље проблеме на том нивоу образовања. Тако ћемо имати део студената који долазе из гимназија, са већим знањима, и део студената који долазе из стручних школа, са слабијом основом за квалитетно праћење наставе. Због тога инсистирамо на квалитетнијем средњем стручном образовању.

Стратегија је у неким сегментима исувише прецизна и конкретна, а у неким одељцима врло неодређена и нејасна. На пример, у одељку о финансирању високог образовања каже се да постоје три врсте студената: буџетски, суфинансирајући и самофинансирајући, али не објашњава се према којим критеријумима ће студент који упише прву годину као суфинансирајући следеће године моћи да пређе на буџет, или ће доспети у групу самофинансирајућих. Ови критеријуми би вероватно били утврђени законом, али на основу стратегије тешко је сазнати прецизније чињенице о томе. Недореченост је зато једна од мана овог документа.

Сматрам да би стратегија требало да се залаже за рангирање факултета по областима, независно од тога да ли је реч о државним или оним приватним. Тако бисмо имали јединствену ранг-листу, на пример, свих економских факултета у Србији, па би онда послодавци, приликом запошљавања нових кадрова, имали податак о рангу факултета који је кандидат завршио.

Исто тако, сматрам да су пријемни испити на факултетима потребни, тo јeст да се не би требало ослањати само на матурски испит. Без пријемног биле би створене велике разлике међу онима који се уписују на факултете у зависности од тога из које школе долазе, што за последицу може имати некоректне критеријуме рангирања студената које стратегија предвиђа (буџетски, суфинансирајући, самофинансирајући). Зато се јавља потреба за задржавањем пријемног испита.

Стратегија би донела и неколико битних новина које би могле значајно да побољшају положај студената. Увођењем суфинансирајућих студената био би премошћен дубок јаз који је раније постојао између самофинансирајућих и буџетских, где је једна оцена могла да представља разлику између потпуног ослобађања од плаћања, и ослобађања плаћања целог износа школарине.

Такође, значајно побољшање статуса било би увођење кредита за школовање које би студенти враћали тек кад заврше факултет. Ово је изузетно значајно јер би студентима лошијег материјалног статуса било омогућено студирање.

Треће, можда и најважније побољшање: У стратегији је наглашено да би наставни процес на факултетима требало да буде оријентисан на студента. И то, од самог предавања и градива, преко вежби до практичног рада. Професор је на факултету због студента, а не обрнуто. Код нас, међутим, још није тако јер многи професори још раде по принципу да је наставник тај који треба да буде центар учења. На пример, професор који је завршио неки други факултет држи се принципа са свог матичног факултета и држи иста предавања као и да је на свом матичном факултету, не прилагођава предавања факултету на којем држи наставу.

Дакле, концепт стратегије је у суштини добар, али је њен највећи проблем у томе што почива на неједнаким темељима, тако да се неке ствари у овом документу заснивају на реалном стању у друштву (на пример, када се указује на потребу уважавања социјално-материјалног положаја студената), док су неке ствари рађене према идеалном моделу (на пример део о ,,самозапошљавању” студената). Та два приступа очигледно треба ускладити, а пре свега поћи од реалног стања у друштву и на универзитетима.

Студент продекан Технолошко-металуршког факултета, координатор за високо образовање Савеза студената Београда