Šta da se radi
Kako vrednovati naučni rad? - Tibor J. Sabo
Švedska izdvaja za nauku 4,3, a Srbija 0,3 odsto
Uspešno je samo društvo znanja. Visokorazvijene države zarađuju na visokoj tehnologiji, odnosno „prodaju” pamet. Krajnje je vreme da i Srbija krene tim putem. U Evropi postoji više država koje imaju od dva do deset miliona stanovnika sa bruto društvenim proizvodom neuporedivo većim od našeg. U njima su izdvajanja za nauku mnogo veća. Na vrhu liste je Švedska sa 4,3 odsto BDP-a koji se izdvaja na nauku. Finska izdvaja 3,4 odsto, Danska 2,4 odsto, a Slovenija 1,5 odsto. U Srbiji je ovaj iznos daleko manji, stagnira godinama i sada iznosi 0,3 odsto. Takođe treba naglasiti da postoji sjajna korelacija izdvajanja za nauku, BDP-a i broja objavljenih naučnih radova. Udvostručen je deo visokih i srednjih tehnologija u svetskoj robnoj razmeni od 1976. do 1996. godine (sa 28 na 55 odsto). Danas se taj trend ne samo nastavlja, već i ubrzava!
Stanje u nauci 2000. godine bilo je veoma loše i zahtevalo je radikalnu reformu. U Srbiji je od 2000. do 2003. objavljeno u proseku 607 radova na milion stanovnika, dok je za isto vreme u Švedskoj objavljeno 8.845 naučnih radova. Da bi se stanje popravilo, ministarstvo je pristupilo raznim podsticajnim merama. Jedna od njih bilo je nagrađivanje 20 odsto najboljih naučnika u Srbiji po svetski priznatim kriterijumima (broj i kvalitet radova koji se meri impakt faktorom, citiranost). Tokom 2005. godine otišlo se korak dalje i uvedeno je finansiranje istraživača u skladu s naučnim zvanjima, ali i ostvarenim rezultatima. Tom prilikom je oko 500 istraživača izgubilo pravo na finansiranje, ali su najbolji imali veća primanja (od 8.900 naučnika, koliko ih ima u Srbiji, 130 je predložilo ukidanje postojećih podsticajnih mera).
Broj naučnih radova koje su objavljivali naši naučnici od 2000. do 2004. godine bio je u slabom porastu. Međutim, od 2004, a naročito od 2005. do 2007. došlo je do naglog porasta: od 927 naučnih radova, koliko je objavljeno u 2000. godini, došlo se do 2.047 u 2007. i 2.558 naučnih radova objavljenih u prošloj godini.
Od 2000. do 2003. bili smo među poslednjima u Evropi prema citiranosti i broju radova sa SCI liste, a mnogo smo zaostajali i za zemljama koje su nam najbliže u regionu. U novije vreme, 2006, 2007. i 2008, kao i prema podacima iz avgusta 2009. godine, uspeli smo da po broju radova premašimo neke države u regionu, Bugarsku i Hrvatsku, pa čak i Sloveniju. Naravno, u odnosu na broj stanovnika i dalje zaostajemo, mada je i prema tom parametru postignut značajan napredak. U 2003. godini bili smo lošiji od Slovenije sedam, Hrvatske tri, a Bugarske nešto manje od dva puta, a danas smo zaostatak smanjili u odnosu na Sloveniju na 3,5, Hrvatsku 1,5 puta, a Bugarsku smo premašili za 1,5 puta.
Najzad, iako je učinjen veoma ozbiljan napredak u broju i kvalitetu radova kao i u citiranosti, još ne dolazi do izražaja značajniji uticaj nauke na privredu. Na institucionalnom nivou, u narednom petogodišnjem periodu najmanje jedan univerzitet iz Srbije morao bi da uđe na listu 500 najboljih univerziteta u svetu. Naučnoj i univerzitetskoj javnosti malo je poznato da je jedan od glavnih kriterijuma za ulazak na šangajsku listu broj naučnih radova objavljenih u časopisima sa SCI liste. S obzirom na to da je ovaj parametar u poslednjih pet godina popravljen skoro tri puta trebalo bi uložiti dodatne napore kako bi se postigao navedeni cilj. Na taj način bi se i broj stranih doktoranata povećao sa dosadašnjih skromnih 50 na više stotina, što je značajno i sa ekonomske tačke gledišta (jedan strani doktorant godišnje plaća fakultetu oko 15.000 dolara!).
Međutim, izdvajanja za nauku se smanjuju, a ne povećavaju. Ako zaista hoćemo u EU, da standard naših građana približimo njihovom, onda moramo da se ponašamo kao i oni, odnosno da izdvajamo za nauku oko tri odsto BDP-a. Srbija je danas na prekretnici, na putu ka razvijenom inovativnom društvu ili ka tehnološkoj koloniji.
Profesor univerziteta, pomoćnik ministra za osnovna istraživanja Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj
Poslednji komentari
U statističku analizu naučnih kvota (radova, naučnika, para)treba uključiti i visinu ličnih primanja, koja i za istraživačku elitu iz A1 i A2 koja publikuje radove u SCI listama ne prelaze 800 evra mesečno. Cene usluga koju naučnici pružaju ministarstvu su takodje izostale iz analize - za jednu recenziju naučno-istraživačkog projekta možete kupiti čak 5-6 kg mesa! Zanimljiva je i statistika na koju je ukazao prethodni komentator ranije zaposlen u ministarstvu - o "mega-naučnicima" sa 38 istraživač-meseci u jednoj godini! Mi obični naučnici ne možemo da radimo na tri projekta čak ni besplatno! I kada nas kolege iz sveta zovu u saradnju na projektima FP7 - naši administrativni dušebrižnici nam to ne omogućavaju, jer se ponekad traži i formalna pisana saglasnost i učešće drugih relevantnih tela i asocijacija (gradskih, državnih, strukovnih, privrednih i sl.)do koje se teško dolazi. Takodje, ako se nadjete u inostranstvu i kupujete knjige za biblioteke naučne organizacije to možete uraditi samo ako imate privatni devizni račun/sredstva. Ova sredstva posle ne možete da naplatite u zemlji jer nema instrumenata naplate tih računa, pa predlažem da resorni ministar posreduje da se ova "bankarska začkoljica" što pre eliminiše.Takodje, ako vam kojim slučajem saradnik u nekom poslu bude stranac, nikako ga ne možete platiti na legalan način (osim da on dodje u Srbiju i u nekoj domaćoj banci otvori račun uz prethodno polaganje sopstvenih sredstava). To je samo još jedna od posledica opšteg odnosa državne administracije prema nauci. Kako gosp.Sabo ističe, samo 130 naučnika je izrazilo protivljenje rešenjima koje nudi naše resorno ministarstvo. Problem je u tome što naučnici uglavnom nisu ni u kakvim sindikalnim vezama (jer su često individualisti, što je sasvim razumljivo s obzirom na prirodu posla), kao ni u partijskim linkovima. Jedan kolega je predložio tajno izjašnjavanje na naučnim većima, ali badava je i to, jer resorni organi nemaju sluha čak ni za javnu ni za pisanu re
Izvanredno što se oglasio gospodin ministar Sabo. Sada najzad i napismeno imamo ko i kako se vodi srpska nauka! Očigledno je da su ministri za nauku samo deo lutkarskog pozorišta! Ovo je za pozorište Boško Buha kao deo predstave Čarobnjak iz Oza! Valjda bolje nismo ni zaslužili!
Ovo što sada postoji u naučnoj delatnosti u Srbiji može se okarakterisati kao totalno bezakonje,tj. golim okom vidljivo bezakonje na državnom nivou. Šta se sve tu radi, to niko pouzdano ne zna, jer je grupici ljudi, uglavnom sa fakulteta, država dala odrešene ruke da sami odlučuju o trošenju budžetskih sredstava, bez ikakve kontrole. Odmah ćete se dosetiti da oni to zdušno rade u svom najsebičnijem interesu, da se domognu što više novca na lak način. Kako je moguće da u iole pravnoj državi pojedinci, bez pravnih akata, zakona, Uredbi, nesmetano raspolažu sa državnim novcem, to je već za Riplija!Sve se raspodeljuje putem ugovora o honoraru, a pravila donose oni koji su najbliži državnoj kasi - razni pomoćnici i savetnici ministra.Gde je tu nauka? Gde je tu interes države? Neka g. Sabo odgovori ko stoji iza "kategorija" po kome se daje novac za naučni rad?Da li on istovremeno radi i kao profesor univerziteta, da li po ugovoru prima honorar za naučni rad? Zar to nije klasičan sukob interesa?Ministarstvo, suprotno Ustavu i zakonima ove države, raspodeljuje novac za naučnoistraživački rad na osnovu kriterijuma koje je doneo jedan (ili nekolicina) ljudi u Ministarstvu, koji bi trebalo da budu obični državni službenici.Može li, na primer, ministar prosvete da određuje plate zaposlenima u prosveti? Sve ovo je protivustavno i protivzakonito i krajnje je vreme da neko za ovu pljačku kaže STOP.A, nauka?Pa, to sve zavisi od poštenja i entuzijazma pojedinaca, inače, sve drugo je smešno proglasiti naukom.