Успешно је само друштво знања. Високоразвијене државе зарађују на високој технологији, односно „продају” памет. Крајње је време да и Србија крене тим путем. У Европи постоји више држава које имају од два до десет милиона становника са бруто друштвеним производoм неупоредиво већим од нашег. У њима су издвајања за науку много већа. На врху листе је Шведска са 4,3 одсто БДП-а који се издваја на науку. Финска издваја 3,4 одсто, Данска 2,4 одсто, а Словенија 1,5 одсто. У Србији је овај износ далеко мањи, стагнира годинама и сада износи 0,3 одсто. Такође треба нагласити да постоји сјајна корелација издвајања за науку, БДП-а и броја објављених научних радова. Удвостручен је део високих и средњих технологија у светској робној размени од 1976. до 1996. године (са 28 на 55 одсто). Данас се тај тренд не само наставља, већ и убрзава!

Стање у науци 2000. године било је веома лоше и захтевало је радикалну реформу. У Србији је од 2000. до 2003. објављено у просеку 607 радова на милион становника, док је за исто време у Шведској објављено 8.845 научних радова. Да би се стање поправило, министарство је приступило разним подстицајним мерама. Једна од њих билo је награђивање 20 одсто најбољих научника у Србији по светски признатим критеријумима (број и квалитет радова који се мери импакт фактором, цитираност). Током 2005. године отишло се корак даље и уведено је финансирање истраживача у складу с научним звањима, али и оствареним резултатима. Том приликом је око 500 истраживача изгубило право на финансирање, али су најбољи имали већа примања (од 8.900 научника, колико их има у Србији, 130 је предложило укидање постојећих подстицајних мера).

Број научних радова које су објављивали наши научници од 2000. до 2004. године био је у слабом порасту. Међутим, од 2004, а нарочито од 2005. до 2007. дошло је до наглог пораста: од 927 научних радова, колико је објављено у 2000. години, дошло се до 2.047 у 2007. и 2.558 научних радова објављених у прошлој години.

Од 2000. до 2003. били смо међу последњима у Европи према цитираности и броју радова са SCI листе, а много смо заостајали и за земљама које су нам најближе у региону. У новије време, 2006, 2007. и 2008, као и према подацима из августа 2009. године, успели смо да по броју радова премашимо неке државе у региону, Бугарску и Хрватску, па чак и Словенију. Наравно, у односу на број становника и даље заостајемо, мада је и према том параметру постигнут значајан напредак. У 2003. години били смо лошији од Словеније седам, Хрватске три, а Бугарске нешто мање од два пута, а данас смо заостатак смањили у односу на Словенију на 3,5, Хрватску 1,5 пута, а Бугарску смо премашили за 1,5 пута.

Најзад, иако је учињен веома озбиљан напредак у броју и квалитету радова као и у цитираности, још не долази до изражаја значајнији утицај науке на привреду. На институционалном нивоу, у наредном петогодишњем периоду најмање један универзитет из Србије морао би да уђе на листу 500 најбољих универзитета у свету. Научној и универзитетској јавности мало је познато да је један од главних критеријума за улазак на шангајску листу број научних радова објављених у часописима са SCI листе. С обзиром на то да је овај параметар у последњих пет година поправљен скоро три пута требало би уложити додатне напоре како би се постигао наведени циљ. На тај начин би се и број страних доктораната повећао са досадашњих скромних 50 на више стотина, што је значајно и са економске тачке гледишта (један страни докторант годишње плаћа факултету око 15.000 долара!).

Међутим, издвајања за науку се смањују, а не повећавају. Ако заиста хоћемо у ЕУ, да стандард наших грађана приближимо њиховом, онда морамо да се понашамо као и они, односно да издвајамо за науку око три одсто БДП-а. Србија је данас на прекретници, на путу ка развијеном иновативном друштву или ка технолошкој колонији.

Професор универзитета, помоћник министра за основна истраживања Министарства за науку и технолошки развој