Да ли је могуће јефтиније студирање? Одговор је, свакако, позитиван. Међутим, за јефтиније студирање потребан је читав низ активности свих учесника у овом процесу.

1) Почећемо са државном политиком у овој области. За последњих десетак година нарасла (ван сваке мере) државна администрација или, на пример, многобројне агенције показују да се ограничена буџетска средства нерационално користе, док се издвајања за високо образовање, посматрано релативно, смањују. Од 2004. наовамо буџетски предвиђени износи за материјалне трошкове не исплаћују се факултетима, па је по том основу створен дуг. С друге стране, учешће расхода за високо образовање у буџету за 2011. годину мање је у односу на исто такво учешће у буџетским расходима за 2007. за 23 одсто! Према томе, школарине за самофинансирајуће студенте биле би мање када би држава испуњавала своје законске обавезе.

2) Постојећа мрежа државних високошколских установа не одговара потребама привредног и друштвеног развоја у Србији. Међутим, стални избори и слично утичу да се у вези са тим питањем не могу очекивати битније промене.

3) Постојећа уредба по којој се финансирају универзитети и факултети омогућава факултетима да остваре сопствене приходе по читавом низу основа. За оне читаоце који нису упознати: у буџету за 2011. сопствени приходи факултета и универзитета за покриће материјалних трошкова предвиђени су у износу од 5,6 милијарди динара, док средства буџета за ову намену износе 900 милиона динара. Овим концептом значајно се растерећује буџет и истовремено се пружа могућност држави да издвоји више средстава за факултете који не могу остварити веће сопствене приходе. Сматрам да држава читавим низом мера може стимулисати овај концепт, а истовремено дестимулисати неке друге мере (зашто би на, на пример, на многим факултетима издавање уџбеника, израда разних пројеката и сл. били приватни посао професора). Овим и сличним мерама могао би се растеретити буџет и смањити школарине.

4) Једна анализа на Београдском универзитету је показала да школарине самофинансирајућих студената не покривају ни половину укупних трошкова по буџетском студенту! Износи школарине по једном часу наставе на већини факултета БУ крећу се између 100 и 150 динара! С друге стране најобичнија интервенција приватних мајстора у кући, стану кошта 20-30 пута више и то је сасвим нормално! Како да најбоље младе стручњаке задржимо у земљи ако асистент са магистратуром добија из буџета за плату око 40.000 динара, а редовни професор око 80.000 динара! Изгледа да се поново оживљавају прошла времена када је идеал била једнакост у сиромаштву (читај уравниловка). Испада да на стуб срама треба ставити оне факултете, који на основу сопствених прихода имају и ,,високе” плате, док нико не помиње факултете код којих ни динар могућих сопствених прихода не улази у касу факултета. Истовремено, и студенти и јавност очекују да на факултетима имамо најбоље професоре и асистенте – упоредиве са њиховим колегама у свету.

5) Повика на ,,високе” школарине је реалсоцијалистичка демагогија, која у условима кризе има ефекта. Треба имати у виду да држава, ван својих могућности, из године у годину повећава број буџетских студената (што је за сваку похвалу), спуштајући непрекидно критеријуме за буџетско студирање. С друге стране, самофинансирајући студенти, ако испуне услове, могу постати буџетски студенти и обрнуто – буџетски студенти могу да изгубе тај статус. Да ли су онда школарине ,,високе”?

Када ћемо ми као друштво да уведемо економску одговорност: губитак године за буџетског студента може да значи обавезу да средства врати са каматом. Исто тако, треба увести систем студентских кредита (са бенефицираним условима) прво за самофинансирајуће студенте, а потом и за буџетске, који би се враћали по завршетку студија (они са просеком изнад 8,5 били би ослобођени и сл.). Уосталом, то је имала и бивша СФРЈ. У том случају питање ,,високе” школарине не би се ни постављало, а породице лошег материјалног стања (треба разрадити критеријуме) имале би могућност да школују своју децу.

Исто тако, укинимо постојећу праксу да буџетски студент може изгубити једну годину и остати на буџету. Студирање би, и уз многе друге мере било знатно ефикасније па би и укупни трошкови студирање били мањи, школарине ниже, а фонд за студентске кредите имао би по том основу значајан прилив средстава.

Професор Економског факултета БУ