Као начелник Војномедицинске академије први сам у периоду 2002-2005. упозоравао на опасност од фармакомафије. Сви су о томе ћутали, а ја сам због тога дошао у сукоб с појединим тадашњим људима из власти и због тога сам одлуком савета одбране пензионисан у марту 2005. године. Али само неколико месеци после пензионисања, у октобру 2005, изабран сам за министра одбране државне заједнице СЦГ. Тако се испоставило да сам прво пензионисан због тога што сам против некога дигао глас, али врло брзо сам доживео и пуну сатисфакцију јер сам изабран на место министра одбране.

Као министар у државној заједници нисам могао да подносим законске предлоге, а министарство одбране није касније, када је престала да постоји СЦГ, кооптирано у владу Србије, тако да нисам имао право гласа у републичкој влади, иако сам подносио извештаје и трпео критике у случајевима ванредних догађаја, потрага за хашким оптуженицима...

Половином 2006. реферисао сам на седници владе о стању у војсци и о здравственим способностима тадашњих војника. Указао сам да један број њих није био способан да обавља редовне дужности. Убрзо после тога догодио се онај познати случај у Алексинцу, када је војник који је служио војни рок без обавезе да носи оружје замолио друга који је био на стражи да му покаже пушку. Испоставило се да је овај војник неопрезно опалио и убио војника на стражи.

Током исте године реферисао сам на седници одбора за безбедност скупштине државне заједнице о стању у војсци. Поред осталог сам навео да због неусловног чувања и складиштења муниције постоји опасност од експлозија. Тада смо предложили и одговарајуће мере које је требало хитно реализовати. У октобру 2006. дошло је међутим до експлозије у складишту муниције у Параћину, која је проузроковала тешке материјалне последице. Тек после тога хитно је усвојен елаборат на седници владе о заштити ових објеката.

Такође, први пут смо после двадесетак година добили и већа средства из НИП-а за улагање у војну опрему. Одлучили смо да тада извршимо ремонт неких ,,мигова”, хеликоптера итд. Своју понуду смо упутили на 16 адреса. Одговорили су нам са три места. Тражили су нам 62, 56, односно 53 милиона евра. Обратили смо се зато директно МИГ-у у Москви и уговорили ремонт за 21,3 милиона евра. Затим су уследили притисци да се овај уговор не склопи, али уговор је склопљен, да би један дневни лист четири дана узастопно саопштавао јавности да је у том послу неко украо четири и по милиона евра. Тих четири и по милиона су, међутим, враћени влади Србије, на име наплате ПДВ-а. Одмах након ових прозивки, одбор за сукоб интереса Скупштине Србије тражио је од мене да поднесем оставку на место председника Управног одбора СДПР. На ово место сам био изабран мимо моје воље јер су ме претходно уверавали да као министар одбране треба истовремено да будем и на челу овог управног одбора.

Због свега овога четири пута сам подносио оставку тадашњем председнику владе Србије (Коштуници), али он је није прихватао с образложењем да оставке не можемо подносити у ситуацији кад треба решавати веома тешке проблеме из наслеђеног стања. Тако су ова моја настојања да поднесем оставку била без успеха и завршио сам министарски мандат кад и цела влада.

Да би неко тражио нечију оставку или одговорност мора да има увид у рад и понашање људи чију оставку тражи. А онај који оставку подноси треба пре свега да чује мишљење оних који су га изабрали или поставили на ту дужност. Код нас оставке траже многи, а често немају увид у нечији рад и одговорност.

*Бивши начелник ВМА и министар одбране