У основи жеље човека да се врати природној или органској производњи правило је: све биљке за исхрану стоке или за директну исхрану људи производити (по могућству) без икакве хемије, или пак уз строгу замену хемијских средстава, типа ђубрива или средстава за заштиту биљака. Само та „основа” може трајно и сигурно да почива на здравом земљишту. А појам „здраво земљиште” може се врло лако дефинисати. То је земљиште које на природан начин обнавља свој састав: оно што се однесе једном жетвом треба или надокнадити или – вратити. У пракси, то је регулисано тиме што су биљна и сточарска производња повезане. Кад се те две производње усагласе и „нормирају”, онда се брзо створе услови да биљна производња буде заиста органска (природна). Јер природни стајњак из сточарске производње у целости надокнађује највећи део хранљивих материја, које су однете претходном жетвом. Како то изгледа у пракси?

Основна јединица површине у биљној производњи је хектар. Он може да обезбеди довољно (сточне) хране за око два условна грла (УГ), а то је око хиљаду килограма живе мере стоке. Та „норма” је усвојена у земљама ЕУ, а она важи и за цео свет. По тој норми (значи на један хектар) могуће је да се произведе на пример око десет хиљада литара млека и око хиљаду килограма меса у току једне године! У исто време, стајњак од те стоке је довољан да се скоро у целости испуни „норма” ђубрења, па да се употреба оног минералног скоро потпуно искључи. Такво земљиште у исто време је много здравије, лакше се обрађује, брже прими у себе падавине и дуже их држи у себи.

Многа подручја у државама Европске уније испуњавају наведену норму од око два УГ/ха. Нека подручја се чак „шверцују” па претерају на три или чак четири условна грла по хектару. Они тад део свог стајњака односе на њиве оних који имају мање стоке. То су они крајеви који „штрче” по томе што преко сточарства остварују више од 70 одсто од укупног дохотка из пољопривреде. Али, они су и „барјактари” органске производње: постижу сигурне (и довољно високе) приносе не само без минералних ђубрива, већ и без хемије у заштити биљака.

То је и суштина органске производње. Врло једноставно, врло сигурно и врло – рентабилно. У почетку мало теже. Поготово за оне који су заборавили да је сточарство обавезни саставни део биљне производње. Као на пример наша Војводина. Не треба крити или забадати главу у песак: Војводина са мање од 0,3 УГ/ха (а то значи да је скоро без стоке) полако води себе ка томе да постане (полу)пустиња. Поготово ако томе додамо да ће идућих година бити све мање падавина. И независно од тога шта то значи економски када један хектар у неком суседству, на само 500 километара удаљености, под истим условима природе и сличним људима може да одгоји између пет и десет пута више стоке.

Шта урадити или шта препоручити? Одговор на тако постављено питање може да буде и врло сложен и јако – једноставан. Он се заснива на добром познавању прилика у (средњој) Европи. Сложен одговор би био: држава као најодговорнији (и најмоћнији) фактор треба да јасно постави циљ неког (на пример, бар десетогодишњег) развоја и да све снаге (политичке, друштвене, стручне) усмери ка постављеном циљу. На пример: у 2020. години Србија мора да има (најмање) 1 УГ/ха, па да тиме створи услове (поред економских ефеката) за стабилнију органску (природну) производњу на бар десетак процената својих ораница. То је дуг пут, али и право усмерење ка циљу.

А једноставнији одговор? Он је врло јасан: зашто чекати велике одлуке и помоћ државе? Са тим треба одмах кренути ка циљу, како би до њега дошли што пре! И свако за себе, ко год има услова за то, треба одмах да има на уму и ону „норму” од два УГ/ха, која још сигурније гарантује економске услове за праву и стабилну природну органску производњу.

*Редовни професор универзитета у пензији