Упитајмо се када се, заправо, догодило то да су српско-хрватски владари, те владари Босне и Херцеговине и Црне Горе, престалилајати умјесто да говоре и хушкати своје народе једне на друге? Је ли то било кад им је нестало муниције за рат, или када се рат економски више није исплатио? Или су почели бивати пристојнији након што су схватили да би их могао оптужити суд у Хагу, или када су им запријетили појединачним забранама уласка у земље Европске уније и у Сједињене Америчке Државе? Ипак ће бити да је све наведено, и још понешто, имало утјецаја на промјену њихове нарави, али, можда, је, ипак, пресудило то што наш свијет, па онда и наши политичари, нису обдарени оним сјевернокорејским или бјелоруским талентом да живе у трајној изолацији. Можда је отвореност социјалистичке Југославије у одређеном смислу лимитирала способности његових насљедника да се осаме, одвоје и изолирају од западнога свијета. Прије ће бити да је то, а не демократски потенцијал наших друштава, довело до тога да је смрт Фрање Туђмана била и смрт туђманизма (у чему нас, истина, дјеломично демантира година владавине његове самодеклариране покћерке Јадранке Косор), а да рушење Слободана Милошевића у једном тренутку постане закономјерно попут измјена ноћи и дана. Да Југославија није била тако отворена, можда бисмо умјесто Србије и Хрватске данас на Балкану имали двије Бјелорусије.

Народ боље и спремније одговара на лајање и хушкање него на позиве за разумијевањем, попуштањем или – не дај боже – уживљавањем у душу и личност дојучерашњег непријатеља, који ће ти заувијек остати комшија. Ово се не односи само на јужнословенске и балканске народе. Такви су и ама баш сви други. Зато је, нарочито у временима криза, лакше бити шовинист, расист и десни екстремист, па запалити властити народ мржњама ове или оне врсте, него му сутрадан, након што се згаришта погасе, објаснити како све то није било добро, и како би требало погнути главу, клекнути и молити за опроштај. Разлог томе није само у људској природи, нити у динамици друштвених односа, него је разлог у томе што је људима тешко схватити да би, након што су грдно страдали и након што су их комшије палилеи убијале, пред комшијама требали клечати. Рецимо, како некоме вуковарском Хрвату, којему је уништено све што је имао и којему је побијена породица, објаснити да би морао, за промјену, размишљати из перспективе страдалих Срба? Или како женама Сребренице, муслиманкама чији су мужеви на правди бога побијени, објаснити да је њихова будућност у томе, да је сав живот у томе, да на час помисле како је Српкињама које су остале без мужева? На крају, или на почетку свега, стоји да би Србин који је намјерио изаћи из ере лајања и хушкања требао мислити о томе како је бити Хрват, Бошњак, Албанац. Мора се тако, јер за самоћу очито немамо талента.

Европа и европски критерији у тој ствари нису важни. Нисмо се помакли даље од пакла – да парафразирамо онај Симовићев стих из пјесме о Кондору – ако је Јосиповић ишао у Ахмиће и Сијековац ради Европе, или ако Тадић одлази у Сребреницу јер то од њега тражи Брисел. Све што између Срба и Хрвата постоји и што је постојало, онолико је важно и велико колико је важно и велико њима самима. Прошлост се не може промијенити, једни сусједи не могу се замијенити другим, нити се може живјети тако што ћемо се вољети и братимити с неким од кога нас дијеле хиљаде километара, различите културе и језици, а мрзити се и свој идентитет заснивати на мржњи према онима који су нам најсличнији.

Јосиповић и Тадић, као и људи око њих двојице, нису учествовали у ратовима и у мржњама, и то је њихова основна квалификација у међусобном разумијевању. Али ако желе направити више, биће осуђени да иду против матице и против онога модела патриотизма који је прокламиран у њиховим друштвима. Они су дужни, ако мисле озбиљно, да измисле неки нови патриотизам, са супротним претпоставкама од старога. Дужни су на својим леђима понијети и презир жртава из претходних ратова и неразумијевање традицијских националних институција. Таква је судбина оних који ће своје народе учити међусобном разумијевању и уживљавању у туђу перспективу. Засад, највећу је чврстину на том путу показао Сулејман Тихић. Ако би српски и хрватски вођатражили узора – или ако би за хрватско и српско издање ,,Глорије” одговарали на питање о узору– умјесто Манделе или Вилија Бранта понизно би могли изабрати њега.

*Писац из Загреба