Радни однос је правни однос који се успоставља закључењем уговора о раду. Насупрот томе, рад „на црно” је ,,фактички рад” без могућности законског остваривања било којег права из радног односа. Једино што у случају ,,рада на црно” постоји исплата зараде која такође није контролисана нити се заснива на било каквим прописима и писаним правилима. Такође, код сваког рада, па и код рада ,,на црно”, постоји ризик од повређивања, у овом случају најчешће без уобичајених последица по послодавца. Из искуства знамо да се послодавац договори са повређеним радником који ради ,,на црно” да ће платити трошкове лечења, ,,а касније видећемо”. Али, као по правилу, кад запослени залечи повреду, и кад се врати на посао – послодавац не наставља да га радно ангажује.

Иако је сузбијање ,,рада на црно” приоритет у aктивностима инспектората, наше су процене да се овакав вид ангажовања запослених не смањује. Чак би се могло рећи да се у ово време кризе и пораста броја незапослених повећава. Има га претежно у приватном сектору, а нарочито у трговини, угоститељству, занатској делатности, грађевинарству итд.

Најчешће ангажоване особе за ,,рад на црно” су: незапослени, избеглице, пензионери, студенти, као и запослени чије фирме не раде, тј. они који дуже време не примају плату. Они који су радно ангажовани ,,на црно” често нису вични послу који су прихватили. На пример на грађевини раде без средстава и опреме за личну заштиту на раду и нису оспособљени за безбедан рад, због чега се најчешће и дешавају повреде на раду. Подаци за прошлу годину говоре да од оних који су повређени на послу 41 одсто припада групацији стално запослених, 39 одсто раде на одређено, а 20 одсто су радници ,,на црно”. Ово су подаци на основу пријава и извршених надзора, али код ,,рада на црно” стање је много горе зато што се многе повреде и не пријављују.

,,Рад на црно” послодавци најчешће правдају ,,пробним радом”, тј. потребом да провере радне способности ангажованог пре закључења уговора о раду. Некад је и радник тај који не жели да закључи уговор о раду јер би тиме изгубио друга стечена права (најчешће – новчану накнаду са бироа).

Дешавало нам се и то да нам се послодавац жали да је хтео да запосли дотадашњег ,,радника на црно” али га је овај зато напустио, јер није желео да изгуби право на накнаду са бироа за незапослене.

Ниједна једнострана мера која не узима у обзир сву сложеност проблема рада ,,на црно” не може донети добре резултате.

Ипак, инспекторат за рад инсистира на увођењу законске одредбе која послодавцу налаже да на радном месту држи оверене уговоре о раду. Непостојање овакве законске обавезе инспекторима ствара тешкоће јер кад оду на место рада, а седиште послодавца је негде другде, онда послодавац каже: ,,Уговори су код књиговође, донећу их за два сата”. Послодавац онда накнадно достави уговоре о раду, па и уговор за запослене који су у тренутку надзора били ангажовани ,,на црно”. Јасно је, међутим, да су радници ,,на црно” уговоре потписали накнадно. За инспекторе је и то сатисфакција – ако је неко после њихове интервенције засновао радни однос. То се не дешава тако ретко.

Директор Инспектората за рад Србије

(Сутра: Рад на црно у фантомској фирми)