Злостављање на раду илимобинг, нажалост, део je наше свакодневице. Када се то каже, онда се има на уму чињеница да се злостављање на раду, као један од најгрубљих видова кршења људских слобода и права и угрожавања људског достојанства, догађа свакодневно у нашем предузећу или установи, у другим предузећима, нашим колегама, комшијама, рођацима, пријатељима. Оно што је посебно отежавајуће јестечињеница да на појаве мобинга не реагујемо, или реагујемо са закашњењем или на погрешан начин. Два су основна разлога за то – незнање, односно недовољна оспособљеност да се мобинг препозна и страх који се јавља и онда када су жртве мобинга наше колеге и сарадници, као и када смо жртве ми.

Штете које изазива мобинг су огромне – како за појединца или групу запослених који су жртве мобинга, тако и за предузећа и националну привреду у целини. Штету, на крају трпе и они који врше мобинг. Оно што често заварава јесте чињеница да штете које изазива мобинг нису одмах видљиве. Међутим, неспорно је да су оне вишеструке – људске, моралне, материјалне, политичке и,што је најопасније,јако се дуго и тешко отклањају.

Управо огромне последице које изазива мобинг захтевају да се спречавању мобинга приђе организовано, систематски, плански, да се делује превентивно, а не онда када последице већ наступе. Јасно је, такође, да је то заједнички задатак сва три социјална партнера – државе, послодаваца и синдиката,и само њиховим заједничким деловањем супротстављање мобингу може бити успешно.

Почетком септембра 2010.године ступио је на снагуЗакон о спречавању злостављања на раду. Већ први кораци у примени закона потврдили су да овај прописјесте важан, али није довољан ако не постоје способни и мотивисани људи да га примењују и преточе у праксу. Србија, нажалост, обилује таквим искуствима када сузакони остали мртво слово на папиру зато што друштвени актери нису имали довољно знања, стручног, политичког и моралног потенцијала да остваре њихову суштину.

Та чињеница нас подсећа, или боље речено упозорава, шта све није учињено, или је половично учињено у процесу успорене, неефикасне, насилно прекидане транзиције, што ће неизбежно ограничити ефекте борбе против мобинга. Мобинг ће све нас, а пре свега жртве, још једном суочити са нефункционисањем или неефикасношћу демократских институција, са спорим, несамосталним судством, са раширеном корупцијом, страхом од губитка посла, сиромаштвом које многи доживљавају као своју злу судбину, али пре свега са недостатком грађанске храбрости.

Наравно да смо сви ми, јавност у целини,на странижртава мобинга. Али, не сме се при томе заборавити, да су сагнута глава и страх родно место и кључно упориште мобинга и свих других видова кршења људских права. Тиме се прича о мобингу враћа на свој прапочетак – на причу о поданицима и слободним грађанима, који имају у структури своје личности уграђено оно што бих дефинисао као „Павловљев социјални рефлекс“ – да је човек слободно биће, да се сви људи рађају слободни и једнаки, што подразумева одлучну и радикалну реакцију на сваки покушај, било кога,да се та слобода и достојанстволичности доведу у питање.

*Мегатренд универзитет, Београд