Истраживање о насиљу над женама у породици спроведено је уз финансијску подршку Министарства за науку и технологију, у оквиру научног пројекта „Србија у компаративној социолошкој перспективи”, у Институту за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду. Истраживање је основа магистарског рада „Насиље над женама у породици: начин производње насиља над женама у Србији крајем деведесетих”, одбрањеног на Филозофском факултету у Београду 2004. године.

Насиље над женама је дефинисано тако да мери седам конкретних понашања, која су дата на скали, од најмање опасних до најризичнијих: 1. ускраћивање пажње, 2. ускраћивање новца, 3. ускраћивање слободног времена, 4. викање и вређање, 5. претње, 6. бацање и разбијање ствари и 7. ударање. Истраживањем је мерена и учесталост појединачних понашања која чине насиље над женама у породици. На тај начин, извршено је двоструко пондерисање добијених података. Основни узроци насиља над женама леже у вредносно-нормативном систему традиционалне патријархалне културе у којој је насиље дефинисано као културни образац, средство за дисциплиновање жена које користе мушкарци као апсолутни носиоци моралног ауторитета. Истовремено, жена је представљена као особа са негативним симболичким коефицијентом.

Један од основних налаза истраживања је чињеница да насиље над женама у породици ни у ком случају није појава која се само везује за дисфункционалне породице већ да је свакодневна појава у скоро свим породицама: чак у 83 одсто испитиваних породица постоји неки облик понашања који чини насиље над женама. На тај начин, насиље над женама постаје типично понашање које брише разлике између нормалног и патолошког, јер се практикује и доживљава као потпуно уобичајена појава. Тако је насиље над женама важан део социјалне репродукције неједнаких односа моћи између родова, основни стуб социјалне продукције патријархата и најмасовнији процес који крши права жена. Понашања која чине насиље над женама су, међутим, идеолошки маскирана, представљена као безопасна и нормална, и тако уграђена у свакодневицу породица као уобичајена. Оваква ситуација доводи до минималног интересовања околине за оваква понашања, тако да насиље над женама не изазива скоро никакву или макар неодговарајућу реакцију околине и надлежних институција.

Ако појаву погледамо кроз историјску перспективу и упоредимо са истраживањем Вере Ерлих: „Породица у трансформацији: студија о три стотине југословенских села”, које је обављено непосредно пред Други светски рат, видећемо да је учесталост насиља над женама крајем деведесетих година 20. века на истом нивоу као и на почетку века. Овај податак нам говори о конзервацији патријархата током целог 20. века, у коме су се догодиле снажне модернизацијске промене, али оне очигледно нису значајније утицале на полно-родни систем и положај жена у породици у Србији. Истраживање је осим тога показало да у породичној свакодневици постоји снажна хомогенизација између друштвених слојева, тј. да је насиље над женама присутно у свим социјалним слојевима. Потребно је ангажовати и институције и невладин сектор да би се постигло јачање друштвене свести о снази насиља над женама као системског сексистичког ризика, који производи снажну социјалну искљученост, дискриминацију и кршење људских права и људске безбедности жена. Родна дискриминација жена мора се схватити као заједнички социјални проблем, а родна равноправност као заједнички интерес целог друштва, јавно добро и нужан услов за социјални развој, који има велики потенцијал за остваривање социјалне кохезије целокупног друштва.

*Доктор социолошких наука