У Стратегији смањења сиромаштва усвојеној 2003. планирано је да се до 2010. године број сиромашних у Србији преполови. Према званичним статистичким подацима, овај циљ је остварен 2007, јер је у 2002. испод границе сиромаштва било око милион људи, док је пет година касније број сиромашних сведен на 490.000 или 6,6 одсто. Дефинисана линија сиромаштва у 2002. износила је 5.234 динара, а 2007. године 8.883 динара. Методологијом праћења сиромаштва нису обухваћена расељена лица и Роми због чега публиковане податке треба прихватити са извесном резервом.

Посебно забрињава веома изражена регионална димензија сиромаштва. Традиционално сиромашним крајевима прикључена су и нека релативно развијена подручја. Процес „београдизације” и „новосадизације” увелико тече.

У 2007. сиромаштво у Србији било је најизраженије код незапослених (19,7 одсто), затим код лица без основне школе (18,7 одсто), особа старијих од 65 година (9,6 одсто), деце узраста између 6 и 14 година (9,5 одсто) и млађих од пет година (8,7 одсто). Иако је степен сиромаштва у свим регионима смањен, разлике у сиромаштву урбаних (4,3 одсто) и руралних подручја (9,8 одсто) продубљене су још више. Као и пре пет година, 2007. најугроженије је било рурално становништво југоисточне Србије (четвртина укупно сиромашних у Србији), где је чак 18,7 одсто становништва било сиромашно. Најмањи проценат сиромашних (3,1 одсто) у 2007. био је на територији града Београда. Исте године Београд је био за 2,75 пута развијенији (146 одсто просека Србије) у односу на најмање развијен јабланички округ (53 одсто просека Србије), док је Нови Сад био 6,7 пута развијенији (160 одсто просека Србије) од општине Прешево (23,1 одсто просека). Од 24 округа у Србији свега пет је било развијеније од просека Србије.

У граду Београду и јужнобачком округу 2007. било је запослено 833.000 становника (41,6 одсто укупно запослених у Србији), што значи да је привредна активност у Србији у великој мери сконцентрисана у Београду и Новом Саду, док је већина осталих српских градова, развијених индустријских центара у процесу транзиције изгубила корак. Рекордно висока незапосленост (50,3 одсто) забележена је у јабланичком округу, док је у граду Београду стопа незапослености била троструко нижа (17,5 одсто).

И спољнотрговинска размена Србије имала је веома наглашену регионалну димензију. Од 6,4 милијарде долара извоза, извоз централне Србије је износио 2,9 милијарди (45 одсто), Војводине две милијарде (32 одсто), а Београда свега 1,5 милијарди долара (23 одсто). Потпуно је другачија ситуација са увозом. Од укупно 13,5 милијарди долара потрошених на увоз, Београд је реализовао 6,6 милијарди долара (49 одсто), Војводина 3,6 милијарди (28 одсто), а централна Србија 3,1 милијарду долара (23 одсто). Од седам милијарди долара спољнотрговинског дефицита, 5,1 милијарда (73 одсто) дефицит је који је направио град Београд, 1,6 милијарди долара (22 одсто) дефицит је који је генерисала Војводина, а свега 257 милиона долара (четири одсто) дефицит је спољнотрговинског биланса централне Србије.

Наведено показује да се на територији Србије веома јасно издвајају два пола раста, Београд и Нови Сад, као и четири „центра сиромаштва”, лоцирана у топличком, рашком, пчињском и јабланичком округу. Оваква поларизација је између осталог и резултат стратегије развоја (услуге) примењиване у последњој деценији. Ако се нешто радикално не промени, богати ће бити још богатији, а сиромашни још сиромашнији.

Професор на Економском факултету у Београду