Три подршке за инсајдере

Недавна посета нашој земљи Стивена Кона извршног директора Националног центра за whistle blowerse из Вашингтона привукла је пажњу доброг дела јавности на једну специфичну тему – whistle blowerse, инсајдере или како се код нас све чешће каже узбуњиваче. А та тема је свакако добар шлагворт за размишљање о концепцијским недостацима у борби против корупције код нас.

Имамо много разлога да о тим недостацима размишљамо. Последња оцена наше земље на Глобалном индексу перцепције корупције, на скали од 1 до 10 била је 3,5. Далеко је од пролазне – 5,0, и резервисана је за земље у којима корупција представља изузетно озбиљан, системски проблем. Таквом оценом не смемо бити задовољни.

Иначе, од када нас уопште опсервирају на овом вероватно најрелевантнијем индексу глобалне мреже Transparency International, све оцене које смо добили биле су, као што рекох, незадовољавајуће. Кренуло је од 2000. са, од Милошевићевог режима наслеђених, застрашујуће ниских, 1,3 преко 2,4, па 2,7, затим 2,8 и 3,0, па до тада најбољих, мада разуме се још увек лоших 3,4 у 2007.

У 2008. је изостао било какав напредак. А ако је нешто у ланцу тих лоших оцена било вредно и охрабрујуће, било је то да смо како-тако, из године у годину, успевали да их поправимо. Напредак јесте био спор, али је ипак био евидентан. То кретање, можда пужевским кораком, али кретање напред је 2008. заустављено. Иако је то требало да буде крајње озбиљно упозорење очито није схваћено на прави начин, јер смо наредне године добили само једва приметно бољу оцену – 3,5, а и поновили је 2010, што дефинитивно потврђује потребу преиспитивања ,,антикорупцијске концепције”.

Донели смо много антикорупцијских нормативних аката, закона, стратегија, акционих планова, ратификовали доста релевантних међународних докумената, учланили се у готово све антикорупцијске међународне асоцијације, ,,увели” у систем више антикорупцијских институција.

Али ,,друга страна медаље” је да практично све те нове антикорупцијске институције хронично годинама егзистирају у неадекватним условима, а неке изузетно важне, чак и у катастрофалним или без икаквих. А искуства других говоре да је нимало небитан део те ,,друге стране медаље” однос према узбуњивачима.

Када је својевремено чувена ревизорска кућа Pricewaterhouse Coopers на основу резултата истраживања спроведених у великом броју земаља света и хиљадама институција и компанија, изашла са тврдњом да више од 40 одсто случајева корупције разоткривају узбуњивачи, то је тада за многе изгледало невероватно. Данас се допринос узбуњивача у борби против корупције изражава далеко већим процентима, односно милијардама долара или евра и тешко је замислива озбиљна концепција борбе против корупције ако, уз остало, не подразумева допринос који дају узбуњивачи.

Наравно, држава која од узбуњивача очекује овакав допринос мора имати и законе који ће их штитити од злостављања, од различитих облика „одговорности”. Многе државе их одавно имају. У САД нпр. први је донет још пре 200 година, а касније још педесетак. Тим законима успостављен је положај whistle blowersa заснован на три „стуба”. На гаранцији да не могу сносити никакве непријатне последице, на претњи кривичним гоњењем онима који би дошли на идеју да им се свете и коначно, на новчаној награди.

Ми, нажалост, још немамо ниједан од ових ,,стубова”, бар не озбиљан. Крајње је време да почнемо да их градимо, поготово прва два. Јер бројни су примери људи који су разоткрили корупцију, а након тога, по правилу, били изложени различитим непријатним, чак бруталним облицима „реванша”. Код таквог стања ствари спремност да се буде узбуњивач заснива се на храбрости и одлучности појединаца. Добро је што има храбрих људи, али је нужно да на корупцију указује више ,,обичних”, просечних људи. А то није реално очекивати ако је по правилу пропраћено непријатностима па чак и опасностима по личну и породичну егзистенцију. Није реално очекивати ни већи допринос узбуњивача ни боље резултате у борби против корупције уопште, све док је за „малог” човека ћутање о њој једина безбедна алтернатива.

Повереник за информације