Декларишући се за заштиту и реализацију основних интереса пензионера (редовност у исплати пензија, спречавање измена система пензионог осигурања на штету пензионера итд.), партије пензионера успевају да добију парламентарни статус, па чак и да учествују у извршној власти, као нa пример у Словенији (ДеСУС) и Србији (ПУПС), односно да на основу споразума подржавају владу, какав је био случај у Хрвaтској (ХСУ).

Кад је реч о три бивше југословенске републике – Словенији, Хрватској и Србији – у којима су партије пензионера постале релевантне и успешне, треба уочити да је удео популације старијих од 65 година у укупном становништву велики. Највећи број припадника те популације је у пензионерском статусу, па су ове партије имале релативно стабилну социјалну базу.

Ратни сукоб на територији Словеније је трајао свега десет дана током 1991. године и окончан је повлачењем ЈНА. Управо у тој релативно брзој стабилизацији политичких прилика у Словенији треба тражити разлоге због чега је прво тамо дошло до формирања релевантне политичке партије пензионера. Већ са зачетком словеначког вишестраначја, фебруара 1990. у Марибору је створена прва пензионерска странка која ће у наредном периоду више пута мењати назив да би се коначно усталио ДеСУС – Демократска странка пензионера Словеније. Од 1992. године, када је стекла парламентарни статус, представници ове странке су константно заступљени у Државном збору Словеније, а од 1996. године до данас ДеСУС је чланица коалиција које су сачињавале владу Словеније.

Хрватска странка умировљеника (ХСУ) настаје априла 1996. Формирање ове странке је резултат иницијативе да се створи политичка организација која ће се борити за заштиту права пензионера, која су им према оцени ХСУ ускраћена, поготово одлуком власти ХДЗ-а 1993. године. Тада је влада Хрватске, донела тзв. Стабилизацијски програм којим су пензије смањиване са преко 70 одсто просечне плате пре те године на око 40 одсто просечне плате у 2001. Тек после седам година свог постојања, ХСУ 2003. постаје парламентарна партија и тај статус задржава и на изборима за хрватски Сабор 2007. Иако није улазила у владе које је формирао у оба случаја ХДЗ, ХСУ је са овом странком склапао политички споразум о подршци влади. Ту је подршку ова странка отказала влади 2009. због доношења антикризног пореског закона, који је погађао и један део пензионерске популације (с вишим приходима).

Иако је од обнављања вишепартизма у Србији 1990. било више покушаја оснивања утицајних пензионерских партија, од којих их је чак седам било званично регистровано, све до оснивања Партије уједињених пензионера Србије (ПУПС) ниједна од њих није успела да стекне статус релевантне и успешне политичке странке. Маја 2005. године долази до оснивања ПУПС-а, која на мајским изборима 2008. у коалицији са СПС-ом и Јединственом Србијом стиче парламентарни статус, а њен председник постаје потпредседник владе.

Оснивање и развој, а нарочито релевантност и успешност партија пензионера у Словенији, Хрватској и Србији је специфичност која карактерише политички живот ове три државе. У одговору на питање који су разлози довели до њиховог формирања и политичке успешности треба имати у виду: а) да се ради о државама које су настале разбијањем заједничке државе; б) да сва три друштва представљају тзв. друштва у транзицији, при чему су прва два у предности у погледу тренутка започињања и убрзаног одвијања тог процеса; в) да се транзиција, као друштвени процес, одвија на начин који је лишен социјалне одговорности, што је за последицу имало, када је Балкан у питању, „производњу зависних друштава периферног капитализма” (Љ. Митровић, 2009. 148)

Доцент Филозофског факултета Универзитета у Приштини

са привременим седиштем у Косовској Митровици