Две главне сврхе казне су одмазда („кажњавам вас јер сте грешили“) и превенција („кажњавам вас да не бисте грешили“). Наш данашњи Кривични законик усваја ово друго схватање: „Општа сврха прописивања и изрицања кривичних санкција је сузбијање дела којима се повређују или угрожавају вредности заштићене кривичним законодавством“. У оквиру те опште сврхе, казне имају за циљ: (1) спречавање учиниоца да чини кривична дела и утицање на њега да их убудуће не чини (индивидуална превенција); (2) утицање на друге да не чине кривична дела (општа превенција); и (3) изражавање друштвене осуде за кривично дело, јачање морала и учвршћивање обавезе поштовања закона (васпитна функција).

Индивидуална превенција има два вида: онемогућавање и ресоцијализацију. Код казне затвора, онемогућавање је тек делимично: док је у установи, осуђеник не може да изврши нека кривична дела (нпр. злоупотребу службеног положаја), али може да врши нека друга (нпр. да убије или силује другог затвореника). Ресоцијализација се састоји у мењању оних осуђеникових навика и вредности за које се сматра да су га навели на извршење кривичног дела и у његовом оспособљавању за друштвено прихватљив начин живота (нпр. стицањем стручних квалификација). Осуђеника, мисли се, треба „поправити“ (отуда назив казнено-поправни дом) или „преваспитати“ (према нашим ранијим законима, „преваспитање“ је било експлицитни циљ кажњавања).

Општа превенција почива на претпостављеном застрашујућем деловању казне: онај ко зна да ће, украде ли, ићи у затвор – неће украсти. Да би застрашила, казна мора да представља зло, бар са становишта потенцијалних преступника. Зло садржано у затворској казни може и мора да се састоји само у лишењу слободе; нису дозвољена никаква друга лишавања.Претпоставља се да потенцијални преступник рационално одлучује да ли да изврши дело или не. У стварности, наравно, то није увек случај. На пример, многи злочини се врше из страсти, у афекту који не дозвољава рационално одлучивање, а за многе професионалне и организоване криминалце казна је професионални ризик. Зато прописивање све строжих казни, што је стални захтев свих популистичких политичара, само по себи не може да делује превентивно.

Да ли се и како код нас остварује сврха кажњавања? Погледајмо то само на примеру најтеже казне – затворске. Основна мера ефикасности казне је стопа рецидивизма. Она показује колико осуђеника после издржане казне буде поново осуђено, тј. на колико њих казна није деловала превентивно. Стопа рецидивизма затвореничке популације у Србији (мушкарци примљени на издржавање казне у 2008. години) била је око 54 одсто. Дакле, не улазећи у сложене методолошке проблеме дефинисања и мерења рецидивизма и говорећи врло грубо: индивидуална превенција је оманула у више од половине случајева. И опет, занемарујући озбиљне методолошке тешкоће код таквих поређења, врло грубо се може рећи да је та стопа знатно виша од оних у земљама западне Европе.

У пенологији (науци која проучава ефекте деловања казне на осуђена лица) је скоро аксиоматична – а и здравом разуму је блиска – теза да затворска казна не може имати жељени ефекат ако затвори не испуњавају одређене услове, а пре свега ако су претрпани. И управо ту треба тражити узроке неефикасности српског казненог система. Наши затвори су толико претрпани да је заштитник грађана у свом извештају за прошлу годину нашао да се услови смештаја у њима „могу окарактерисати као нехумани и понижавајући“ (индекс пренасељености је више од 150 одсто, а у другим чланицама Савета Европе просек је 115 процената).

Први корак ка разумној пеналној стратегији је смањење овог индекса. И то не изградњом нових затвора (иако је и то нужно за почетак) него првенствено смањењем броја осуђеника и, нарочито, притвореника. Не треба слушати популистичке политичаре који манипулишу страхом и захтевају све строже кажњавање и све дуже затворске казне. Казне од преко 20 година затвора, које су код нас недавно уведене, већ врше огроман притисак на затворске капацитете. Оне морају бити онолико изузетне колико је то својевремено била смртна казна. Али пре свега треба примењивати алтернативе затвору, од новчане казне и рада у јавном интересу, па све до нових санкција које наше право још не познаје, али чија је делотворност доказана у пракси других европских држава.

Адвокат, члан Комитета Савета Европе за спречавање мучења и нељудског поступања или кажњавања