У једнопартијско-социјалистичким временима живели смо у многим заблудама. Једна је била да су оставке у вишестраначкој демократији сасвим уобичајена ствар. Веровали смо да у Јапану министар саобраћаја извршава харакири онда када воз закасни неколико минута. А онда се догодио 11. септембар и тадашњи директори ЦИА и ФБИ нити су поднели оставке, (Џорџ Тенет је тек неколико година касније поднео оставку на место директора ЦИА) нити су били смењени. И како онда ми у Србији да замеримо неком министру што није поднео оставку а требало је.

Дакле, погрешно смо веровали да су оставке ствар демократије. Оставке су у вези са моралом, а тим поводом можемо говорити о унутрашњој, логичкој противуречности демократије. У демократији на власти нису ни најпаметнији, ни најчеститији, ни најморалнији, већ најсналажљивији, а то ће рећи они за које су се определили и гласали гледаоци „Фарме”. Захваљујући разним медијским манипулацијама и разним математичко-коалиционим играма, на власти су они који ни по памети, ни по стручности, а најмање по моралу заслужују да буду на том месту. Ово се суштински понавља још од 1789. када се први пут отворила могућност да неко новцем купи све. И увек се то оправдава на један те исти начин: „јесте, демократија није идеалан систем, али је најмање лош”. И увек се са подсмехом гледа на Платонову идеју да друштвом треба да владају филозофи. Али није Платон мислио на оне са дипломом филозофског факултета, него на најморалније и најпаметније, па су и он и Аристотел говорили да политичарима ситне, обичне људске мане и слабости нису дозвољене, јер су у њих упрте очи најшире јавности; они би требало да представљају морални узор обичним људима. Аристократска Британија то има у виду, она је 1994. установила такозвани Ноланов комитет (по имену лорда Нолана) за стандарде у јавном животу. Друго је питање да ли се и колико то поштује, али и дотични лорд и остали британски аристократи, Британци уопште, осетили су да се појављује један нови демократски проблем – најезда неморалних, а довитљивих, богатих, а бескрупулозних, спремних на све, оних који то раде у име демократије и који иза себе имају покриће у гласовима гледалаца „Фарме”.

Наравно, питање оставки везује се и за питање корупције, а корупција је управо, као што и сама реч каже, кварење морала. Стотине књига и хиљаде озбиљних чланака написано је о корупцији, па ипак нико још није одговорио на сасвим једноставно питање: због чега је човек неморалан и зао, због чега посеже за туђим, због чега је човек најхалапљивија од свих животиња. Једни су говорили да је то ствар менталитета, други да је корупција питање историјског наслеђа, трећи да је реч о социјалним условима, четврти да је посреди религијска матрица, пети да је корупција економско питање, шести да се политика, односно друштвени и политички ангажман схватају као плен, седми да је реч о неизграђености правне регулативе и необучености јавних службеника... Шпанци су корумпиранији од Швеђана, јер Шпанци имају, за разлику од Скандинаваца, традицију феудалног наслеђа, осим тога једни су католици, а други протестанти... Тако и Срби, имали су феудализам, државу коју никада нису доживљавали као своју, Турке, комунизам, итд. Било како било, једно се намеће као питање: како да замеримо једном српском председнику општине – паланке, ако је за себе и своју породицу узео некакав плен и не пада му на памет да поднесе оставку, када је то исто, или можда још и горе урадио и Пол Волфовиц, директор Светске банке, односно Жак Ширак, председник Француске Републике. како да замеримо једном српском чиновничићу што за себе граби незаслужено, када је он само данас и више никада ту где се налази и када плен треба што чвршће стегнути. И ту је тај проблем аристократије и демократије, традиције и скорејевићства, односно тога да се у Србији свако мало догађају револуције и пропадају империје и све креће испочетка. Таман отац реши да сина ишколује и купи му библиотеку, кад наиђе нека катаклизма и све крене испочетка – син да поново граби свој плен. И ко ће ту онда да се бави моралом и оставкама?

Онај који буде читао ове редове, уопште неће на крају бити паметнији, него што је био пре, али моћи ће да каже само једно: „тражили сте демократију, ето вам је”. А у демократији не владају филозофи него трговци, они које је још Исус истерао из храма, зато што нису стајали баш најбоље са моралом. Од њих ви очекујете један, пре свега, морални чин – оставку?

Научни саветник, директор Института за упоредно право из Београда