Веселин Ђуретић

Опредељење за или против НАТО данас значи прихватити или не прихватити разне намете ове алијансе, а пре свега преузети на себе одговорност за злочине против мира које је ова организација починила. У националном смислу, то значи прихватање по Србе страшних свршених чинова: прогонства Републике Српске Крајине, располовљавање БиХ, албанску неутрализацију Македоније, прихватање отргнућа ,,српске Спарте” и њеног пребацивања на колосеке однарођавања. Улазак у НАТО води потпуном отуђењу свете српске земље. Томе води и формула о одвојеном путу Србије и Косова у ЕУ, што се сада често истиче.

Приступање Србије НАТО-у може имати неки државотворни и морални смисао ако алијанса испуни оне услове које је у ,,Политици” (1. фебруара) навео Зоран Петровић Пироћанац. Наиме, ако бар плати одштету од око сто милијарди долара. Верујем, међутим, да за то нема никакве наде јер Србима ратну одштету, стоструко већу од ове, није платила ни наследница Трећег рајха, док је одштета коју је платила Италија, у територијама, на крају рата уступљена Хрватској.

Ако би ипак којим случајем дошло до испуњења Пироћанчевих услова, и тада би прихватање НАТО-а од стране Срба значило њихово престројавање против Русије, што српски народ не би могао прогутати.

Егзистенцијалне ситуације каква је актуелна траже друге алтернативе ради преживљавања народа. Таква може бити светосавска формула: ,,Запад на истоку – исток на западу”, јер Србе упућује да крену потпуно новим путем. Уверен сам да је данас то пут пуног наслона на препорођену Русију, који одговара и Србима, јер води њиховом поновном окупљању, и Русији, јер води великим реинтеграцијама, у првом реду ,,беле” и ,,мале Русије”, односно поништавању горбачовљевско-јељциновских разбијачких чинова.

Знам да је овакав обрт тежак, и то због старе, по Србе погубне стаљинистичке политике која је сејањем лажи о великосрпској хегемонији наш етникум скоро преполовила, потом и због јељциновске ,,еквидистанце” која је у првој половини деведесетих година истим очима гледала на Србе који су бранили Југославију и на разне сепаратисте који су је уз помоћ Запада разарали. Овакав приступ очитован је и у време агресије НАТО-а, када су Срби, објективно гледајући, бранили и Русију.

Средином прве деценије 21. века Кремљ је препознао залеђе западног антисрпства, када је Путин, видевши шта се припрема у Црној Гори, понудио државну формулу у виду српске федерације, показујући тиме да је изашао из оквира стаљинистичких обмана у којима се на Србе и Црногорце гледало као на два народа. Али Путин није саслушан, омели су га западни и црногорски ,,лобисти” и домаћи идеологизатори старе школе, па је ватиканско-западни пројекат отргнућа Црне Горе од српства однео победу. Данас је Русија суочена са дилемом: дозволити или не да НАТО лађе уђу у Боку, тамо где је почетком 18. века радило поморско училиште Петра Великог.

После свега што нам се издешавало, после уверења да нас очекују још веће невоље, мој чврст став је: излаз није ни НАТО, ни ЕУ, него српска унија у савезу са Руском Федерацијом. Ово је за Србе пут културне, историјске и духовне комплементарности, пут економског рационализма, те пут према оквиру који гарантује опстанак народа. Није то опредељење против Европе него пут према другом, ширем европском оквиру – од Атлантика до Камчатке. Ако дође до оваквог обрта, мислим да то Запад неће изненадити јер он више од два века одвлачи Србе као стварно или потенцијално упориште Русије, и уништава их.

Бескомпромисно српско окретање према Русији може почивати и на чињеници општег значења; наиме, данас је руски народ као целина доживео катарзу која темељно одбацује стаљинистичко идеологизаторство, а ирационалну класну солидарност замењује друштвено-економским прагматизмом. Евентуални улазак Србије у овај оквир, и то на основу оних постулата који одликују чланство и јединство Европске уније, значи не само бекство од америчке и ватиканске Европе него пут у сусрет новој Европи која се рађа. Али и пут према упоришту које ће брзо уклонити и по Србе фаталне стаљинистичке намете, и оне који су им учињени од 1941. до данас. То, нажалост, наши предводници нису истицали.

Срби, дакле, после свега што им се десило немају другог излаза осим наведеног: Ни НАТО, ни ЕУ, него СУ у савезу са РФ.

Историчар