Prema evropskim zatvorskim pravilima Saveta Evrope rad osuđenika je definisan kao pravo, što je i kod nas prihvaćeno: njihovo radno angažovanje je deo dobrovoljnog tretmana, a ne obaveza i nikada se ne sme koristiti kao kazna.

Naša iskustva pokazuju da zatvorenici koji su došli na izdržavanje kazne sa formiranim radnim navikama uglavnom prihvataju i radno angažovanje u zatvoru, pogotovo što na taj način dane doživljavaju sadržajnije. Posle rada se odmaraju, i taj odmor se zaista doživljava kao pravi dnevni odmor. Mlađi osuđenici, međutim, uglavnom nemaju radne navike, i mi pokušavamo da ih motivišemo da se angažuju. Ili da završe školu, jer u zavodima u Sremskoj Mitrovici, Valjevu i u VPD u Kruševcu moguće je završiti osnovnu, odnosno srednju školu.

Od ukupnog broja osoba na izdržavanju kazne u proseku jedna trećina je uključena u neke proizvodne programe. Neki su zaduženi za održavanje objekata, čišćenje prostorija, pripremu hrane itd. Ali sve je to isključivo na bazi njihovog pristanka. Mnogim osuđenicima je važno da imaju tzv. stalno radno mesto, jer tako su ispunili svaki dan.

Rad zatvorenika u ustanovama je i zakonom regulisan, i to zakonom o radu. Tim zakonom je određeno njihovo radno vreme, pa i pravo na godišnji odmor. Često se zato dešava da mlađi ljudi koji izdržavaju kazne prvi put u KPZ dobiju rešenje o godišnjem odmoru. Pa ako njihov tretman to dozvoljava, moguće je da koriste godišnji odmor van ustanove.

Za ljude koji nisu radno sposobni organizujemo takozvane okupacione aktivnosti. To je rad u sekcijama, likovnoj, muzičkoj, dramskoj. U KPZ Sombor već 15 godina organizuju likovnu koloniju u koju se uključuju i osuđenici iz drugih zavoda.

U rad kolonije se uključuju samo osuđena lica koja imaju poluotvoreni ili otvoreni tretman. U Somboru borave i rade po nekoliko dana sa našim eminentnim umetnicima. U koloniji ih bude po dvadesetak. Od pre nekoliko godina organizujemo i koloniju u KPZ u Valjevu.

Od proizvodnih pogona imamo, na primer, proizvode drvne industrije u KPZ u Požarevcu, Somboru, Ćupriji i Sremskoj Mitrovici. Zatvorenici izrađuju košnice, palete, suncobrane, reklamne artikle, šah garniture, radne stolove, ormane, stolice, baštenske garniture, klupe. Radi se i primarna obrada drveta (rezana građa), zatim kombinacije drvo-kovano gvožđe, pa drvene kućice sa kosim krovom. Proizvodi metalske industrije su iz Zabele, Niša, Valjeva, Novog Sada: proizvode se ulične kante, kandelabri, zaštitne ograde, metalne kasete, kreveti, šporeti (,,preporod”), bojleri (,,deligrad”), kontejneri, portirske kućice. Zatim, prikolice, kiperi, felne, kamionski točkovi (Sremska Mitrovica). Proizvodi tekstilne industrije su: jastučnice, čaršavi, radna odela (KPZ za žene u Požarevcu i KPZ Niš). Betonskom galanterijom se bave u KPZ Novi Sad. A poljoprivredom skoro svi zatvori jer se na taj način proizvodi hrana za osuđenike.

Proizvodni programi nisu modernizovani, tržište za plasman robe je suženo, ali pogoni i dalje rade (mnoge proizvode plasiramo lokalnim samoupravama), ali većinom ih koristimo za sopstvene potrebe, tzv. interna proizvodnja.

Osuđenici dobijaju i materijalnu naknadu za svoj rad, najmanje 20 odsto od minimalne zarade po radnom satu u republici (minimalna mesečna zarada u Srbiji je 90 dinara). Ako rade duže cena se uvećava za 50 odsto. Ovi procenti su zakonom utvrđeni. S tim što se osuđenicima dok su na izdržavanju kazne novac ne isplaćuje na ruke. Njima se zarada uplaćuje na njihov račun i oni mogu da ga troše, recimo, u kantini, a trećina im se isplaćuje u trenutku kad izlaze iz zatvora.

Iako neki smatraju da je materijalna naknada isuviše skromna treba imati u vidu i to da je ovaj rad dobrovoljan. Mi u Srbiji odnedavno realizujemo i alternativnu meru rad u javnom interesu – izvan zatvora. To je potpuno besplatan rad. Ali takođe dobrovoljan, jer sudija pita okrivljenog da li prihvata takvu kaznu.

Kad je reč o visini zarade treba imati u vidu i to da zatvorenici mnoge stvari nauče da rade i uz instruktore usavršavaju zanat. Dobijaju i diplomu, ako pohađaju školu. S tim što nigde ne piše gde su diplomu stekli.

Otpora prema radu u zatvoru obično ima u početku, ali kad se ljudi adaptiraju na uslove, uviđaju da im rad koristi, da mogu da nauče zanat i da im je dan ispunjeniji. Jer ,,smaranje” se pogotovo u zatvoru teško podnosi.

Nemamo inače informacija o tome koliko zatvorenika nastavlja da se bavi poslom koji su radili u KPZ. Smatramo da bi povratak na slobodu trebalo da bude mnogo organizovaniji. Očekujemo, u vezi s tim, veće angažovanje povereničkih kancelarija koje se otvaraju u većim gradovima. Poverenici su zaduženi za realizaciju alternativnih sankcija, ali bi trebalo i da pomažu i osuđenicima koji izađu iz zatvora. Za sada se ta pomoć svodi na jednokratnu novčanu naknadu centra za socijalni rad.

Načelnik odeljenja za tretman i alternativne sankcije