Према европским затворским правилима Савета Европе рад осуђеника је дефинисан као право, што је и код нас прихваћено: њихово радно ангажовање је део добровољног третмана, а не обавеза и никада се не сме користити као казна.

Наша искуства показују да затвореници који су дошли на издржавање казне са формираним радним навикама углавном прихватају и радно ангажовање у затвору, поготово што на тај начин дане доживљавају садржајније. После рада се одмарају, и тај одмор се заиста доживљава као прави дневни одмор. Млађи осуђеници, међутим, углавном немају радне навике, и ми покушавамо да их мотивишемо да се ангажују. Или да заврше школу, јер у заводима у Сремској Митровици, Ваљеву и у ВПД у Крушевцу могуће је завршити основну, односно средњу школу.

Од укупног броја особа на издржавању казне у просеку једна трећина је укључена у неке производне програме. Неки су задужени за одржавање објеката, чишћење просторија, припрему хране итд. Али све је то искључиво на бази њиховог пристанка. Многим осуђеницима је важно да имају тзв. стално радно место, јер тако су испунили сваки дан.

Рад затвореника у установама је и законом регулисан, и то законом о раду. Тим законом је одређено њихово радно време, па и право на годишњи одмор. Често се зато дешава да млађи људи који издржавају казне први пут у КПЗ добију решење о годишњем одмору. Па ако њихов третман то дозвољава, могуће је да користе годишњи одмор ван установе.

За људе који нису радно способни организујемо такозване окупационе активности. То је рад у секцијама, ликовној, музичкој, драмској. У КПЗ Сомбор већ 15 година организују ликовну колонију у коју се укључују и осуђеници из других завода.

У рад колоније се укључују само осуђена лица која имају полуотворени или отворени третман. У Сомбору бораве и раде по неколико дана са нашим еминентним уметницима. У колонији их буде по двадесетак. Од пре неколико година организујемо и колонију у КПЗ у Ваљеву.

Од производних погона имамо, на пример, производе дрвне индустрије у КПЗ у Пожаревцу, Сомбору, Ћуприји и Сремској Митровици. Затвореници израђују кошнице, палете, сунцобране, рекламне артикле, шах гарнитуре, радне столове, ормане, столице, баштенске гарнитуре, клупе. Ради се и примарна обрада дрвета (резана грађа), затим комбинације дрво-ковано гвожђе, па дрвене кућице са косим кровом. Производи металске индустрије су из Забеле, Ниша, Ваљева, Новог Сада: производе се уличне канте, канделабри, заштитне ограде, металне касете, кревети, шпорети (,,препород”), бојлери (,,делиград”), контејнери, портирске кућице. Затим, приколице, кипери, фелне, камионски точкови (Сремска Митровица). Производи текстилне индустрије су: јастучнице, чаршави, радна одела (КПЗ за жене у Пожаревцу и КПЗ Ниш). Бетонском галантеријом се баве у КПЗ Нови Сад. А пољопривредом скоро сви затвори јер се на тај начин производи храна за осуђенике.

Производни програми нису модернизовани, тржиште за пласман робе је сужено, али погони и даље раде (многе производе пласирамо локалним самоуправама), али већином их користимо за сопствене потребе, тзв. интерна производња.

Осуђеници добијају и материјалну накнаду за свој рад, најмање 20 одсто од минималне зараде по радном сату у републици (минимална месечна зарада у Србији је 90 динара). Ако раде дуже цена се увећава за 50 одсто. Ови проценти су законом утврђени. С тим што се осуђеницима док су на издржавању казне новац не исплаћује на руке. Њима се зарада уплаћује на њихов рачун и они могу да га троше, рецимо, у кантини, а трећина им се исплаћује у тренутку кад излазе из затвора.

Иако неки сматрају да је материјална накнада исувише скромна треба имати у виду и то да је овај рад добровољан. Ми у Србији однедавно реализујемо и алтернативну меру рад у јавном интересу – изван затвора. То је потпуно бесплатан рад. Али такође добровољан, јер судија пита окривљеног да ли прихвата такву казну.

Кад је реч о висини зараде треба имати у виду и то да затвореници многе ствари науче да раде и уз инструкторе усавршавају занат. Добијају и диплому, ако похађају школу. С тим што нигде не пише где су диплому стекли.

Отпора према раду у затвору обично има у почетку, али кад се људи адаптирају на услове, увиђају да им рад користи, да могу да науче занат и да им је дан испуњенији. Јер ,,смарање” се поготово у затвору тешко подноси.

Немамо иначе информација о томе колико затвореника наставља да се бави послом који су радили у КПЗ. Сматрамо да би повратак на слободу требало да буде много организованији. Очекујемо, у вези с тим, веће ангажовање повереничких канцеларија које се отварају у већим градовима. Повереници су задужени за реализацију алтернативних санкција, али би требало и да помажу и осуђеницима који изађу из затвора. За сада се та помоћ своди на једнократну новчану накнаду центра за социјални рад.

Начелник одељења за третман и алтернативне санкције