Jedna srpska poslovica kaže: „Dobar glas se daleko čuje, a loš još dalje”. Nas je dopalo upravo ovo drugo: nadaleko se čuo naš loš glas. Kako je do toga došlo, da li potpuno zasluženo ili ne, nije više važno. Svakako, „revizionističke” teorije o ratu i raspadu Jugoslavije, i krivice Srba, neće presahnuti. Moguće je da će se uvideti da su i ostala rukovodstva, a ne samo srpsko, značajno doprineli krvavom raspletu. Ali, na žalost, makako se ta „bitka za istoriju” završila (ako se ikada završi), ona će tek malo dotaći javno mnjenje u svetu. Obični ljudi ne čitaju saopštenja sa istorijskih seminara, niti je pitanje odgovornosti i zločina u ovom ratu toliko važno da će se njime baviti publicisti ili novinari, te da bi na taj način rezultati istorijskih istraživanja doprli i do običnog čitaoca u Americi, Francuskoj, Indiji ili Brazilu.

Pitanje je, znači, šta Srbija danas može da učini da se njena reputacija popravi? Puno ljudi smatra da je velika greška srpske politike bila što nije imala, niti danas ima, uspešne lobiste i velike firme za odnose sa javnošću na svojoj strani. Naravno, otuda i preporuka da valja više poraditi na ovome i ne biti „na kraj srca” pri trošenju državnih para na lobiste. Ja ne mislim tako. Razlog je sledeći. Lobisti i „agitprop” su uspešni samo u okolnostima kada neku, za datu javnost, povoljnu osobinu treba istaći, objasniti ili učiniti poznatijom. Recimo, kada su se Muslimani i Hrvati pozicionirali kao pobornici demokratije, a Srbi kao neokomunisti (u Miloševićevo vreme), lobisti za Muslimane i Hrvate su mogli biti uspešni, jer je trebalo tu „pozitivnu” odrednicu učiniti razumljivijom i poznatijom. Verovanje da su Srbi, u poziciji u kakvoj su tada bili, mogli samo zahvaljujući lobistima da dobiju podršku Zapada je potpuna iluzija. Ali da se manemo rata. Uzmimo hrvatsku reklamu jadranske obale na Si-En-Enu. Ona je uspešna ne samo zbog toga što je dobro urađena, već zato što korespondira sa stvarnošću: Jadranska obala je zaista divna, ona jeste „Mediteran kakav je nekad bio” i bilo je potrebno samo učiniti da više ljudi o tome sazna. Zato verujem da je ključna stvar za uspešnu propagandu da ona, u glavnom, odražava stvarnost. Prema tome, da bi se „loš glas” na kome jeste Srbija menjao, moraju se menjati objektivne okolnosti u Srbiji i menjati iskustva stranaca o tome šta je i kakva je Srbija.

Kako to uraditi? Osnovni cilj mora biti „normalizacija” Srbije, to jest postizanje situacije u kojoj će Srbija biti percepirana kao „normalna”, mala zemlja, i njeni stanovnici kao „obični”, „normalni” ljudi – niti kao Gavrili Principi, niti kao Radovani Karadžići. Postoji nekoliko stvari koje mi se čine od ključne važnosti. Da bi se slika o Srbiji, koja je često karikaturalno loša, promenila, upoznavanje stranaca sa pravom Srbijom, onakvom kakva jeste, od osnovne je važnosti. Malo koji stranac je iz Srbije otišao sa lošijom predstavom od one sa kojom je došao. Što znači da je za poboljšanje „imidža” Srbije veoma važno podstaći ljudske kontakte: turizam, seminare, utakmice. Uzmimo primer Univerzijade 2009: hiljade mladih ljudi, koji će u decenima koje dolaze oblikovati javno mnjenje svojih zemalja, verovatno će prvi, i možda i jedini put u životu, posetiti Srbiju. Ako se dobro zabave, upoznaju neke nove ljude, možda dožive ljubav, da li može postojati bolja reklama od ove? Znači, naša otvorenost ka svetu je prva pretpostavka za poboljšanje slike o Srbiji.

Drugi način je samo nastavak ovog prvog: veće strane investicije. Investitor koji je odlučio da svoj novac uloži u neku zemlju i koji u njoj pristojno zarađuje, teško će o njoj negativno suditi. Štaviše, on ima direktan interes da se slika o toj zemlji poboljša: zato su (recimo) najsigurniji kineski prijatelji –američki investitori koji u toj zemlji drže milijarde dolara. (I obrnuto, najbolji prijatelji Amerike su Kinezi koji su, posle Japana, najveći ulagači u američke državne obveznice.)

Treći način jeste učestvovanje na svim mogućim međunarodnim skupovima, svečanostima, takmičenjima, i udruženjima: od filatelije, preko „Evrovizije” do ping-ponga i džuda. Možda nekima to izgleda malo važno, ali nije. Način na koji će možda 90 odsto ljudi saznati da se Srbija „normalizovala” nije preko čitanja ogleda o demokratiji u Srbiji, već preko saznanja da Srbija, kao i sve zemlje, učestvuje u raznim takmičenjima, ili je član silesije međunarodnih asocijacija. Treba se setiti da je upravo takva bila Titova strategija kada se Jugoslavija našla izopštena od strane istočnog bloka, a dok su odnosi sa Zapadom još uvek bili loši. Ne postoji takoreći organizacija čiji Jugoslavija nije bila član. Isti pristup karakteriše baltičke zemlje posle dobijanja nezavisnosti. Malo ko je nešto o njima znao; mnogi su Baltik brkali sa Balkanom; uostalom, da li malo ljudi u Srbiji meša Letoniju i Litvaniju? Ali hiljade ljubitelja košarke znaju za Arvidasa Sabonisa i litvanski tim. Nepotrebno je isticati koliko su za sliku Srbije učinili Ana Ivanović i Jelena Janković, Đoković i Tipsarević. Što se međunarodnih takmičenja tiče, za Srbiju zaista važi Kubertenovo pravilo: „Važno je učestvovati, a ne pobediti”. Jer u suštini, svako učešće je korak ka razbijanju predrasuda i otuda pobeda i za pojedinca i za zemlju.

Osnovni način za poboljšanje slike o Srbiji jeste učiniti da stranci više dolaze i provode vremena u Srbiji, i da je Srbija prisutnija u svetu. Možda to izgleda cinično reći, ali kada je nečija slika veoma loša i kada su očekivanja onoga ko se sa njim upoznaje nikakva, onda se čak i obično, normalno, ponašanje doživljava kao nešto pozitivno. Na taj način, ono što je na početku nedostatak (loš stereotip), postaje prednost. Toga se treba setiti.

Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir, Vašington