Велике болнице као азил

Особе са хроничним менталним поремећајима помињу се у медијима само у случајевима убистава и сензационалистички интонираним извештајима, а при том они спадају у групу која је у овој земљи екстремно маргинализована и чија људска права се систематски крше. Таква медијска слика о ментално оболелима није заснована на реалности него на предрасудама.Стефан Приебе, професор социјалне психијатрије из Велике Британије, тим поводом каже: „Ви имате, статистички посматрано, више шансе да вас убије брачни партнер него луди комшија“, алудирајући на чињеницу да насиље које почине ментално оболели чини мањи део насиља у друштву. Важније је тода таква искривљена представа о ментално оболелима, који су доживљени као опасни за друштво („mad and bad“), почива на механизму дехуманизације и у основи је кршења њихових људских права.

Говоримо о релативно великој популацији (око четири одсто опште популације пати од шизофреније, биполарног афективног поремећаја и неких других психотичних поремећаја), чији проблеми имају хронични ток и којима је потребна посебна нега. У развијеним земљама су у прошлости, а код нас још увек, такве особе завршавале у великим психијатријским болницама, које су функционисале као азил: измештене из градова, ограђене жицом, са павиљонима у којима се смештао велики број лица који би обично остајали ту до краја живота. Код нас још увек постоји пет таквих болница: Ковин, Вршац, Падинска Скела, Горња Топоница и Нови Кнежевац, са укупно око 3.000 постеља. Томе треба додати непознат број особа (приближно око 2.000) које су смештене у установама социјалне заштите, као што су Мале Пчелице код Крагујевца. У Малим Пчелицама је смештено укупно око 1.000 људи од којих половина има хроничне менталне поремећаје,а једини разлог што су у тој установи јесте тошто немају услове за другачији смештај. Тамо где је смештено 850 или 1.000 људи, без структурисаних активности, адекватних програма за рехабилитацију, или чак и без могућности да буду отпуштени из болнице, увек можете очекивати насиље, крађе, неформалне системе моћи, вређање, понижавања и малтретирања. То се дешава и у нашим болницама, али о томе се мало зна, а до јавности дођу само екстремни случајеви (као што је троструко убиство у Падинској Скели, пре неколико година). Томе треба додати да је у таквим условима много чешћа употреба физичког спутавања (везивања) или хемијског спутавања (давања великих доза лекова), дакле много тога, само не оно што би требало да буде циљ – лечење, рехабилитација и враћање у заједницу.

Али погрешно би било закључити да су само велике болнице оно што не ваља. Целокупан систем није направљен да помогне да особе савладавају своје тегобе а да при томе не губе посао, подршку породице и социјалну мрежу, тј. да остану део заједнице: недостају бројне службе и облици помоћи који су неопходни да неко не „заврши“ у психијатријским болницама.Недостаје систематска подршка породицама оболелих, нема служби за ментално здравље у заједници (које би сталним контактима смањиле и учесталост и тежину погоршања, обезбедиле редовно узимање терапије и укључивање у друге активности), као и служби за запошљавање (и подршку на послу) и заштићено становање. Без свега тога терет болести пада на породицу која то не може да поднесе (нити је то могуће очекивати без адекватне подршке), а кроз понављана погоршања, мењање лекара и лекова, хоспитализацијувољнуили присилну, лако се стиче утисак да је то последица тока болести и да „ништа друго није могуће“, осим трајног смештаја или поновљених дуготрајних хоспитализација. Тако систем заправо функционише као „дренажни систем“ где јеазил само последњастаницасистематског искључивања ментално оболелих из друштва.

Зашто код нас није спроведена реформа постојећег система? Овде следи уобичајена фраза о „недостатку политичке воље“. Знања, стручњака и других ресурса има довољно, али и поред тога што је у јануару 2007. усвојена национална стратегија о менталном здрављу, која подржава реформу постојећег система, ништа није урађено. Предлог закона о заштити права особа са менталним поремећајима као Национална комисија за ментално здравље предали смо Министарству здравља у септембру 2004. године,али и даље немамо нови закон. Искуства других земаља показују да може друкчије; сада видимо сјајне резултате реформе у Бразилу која се одвија изврсним темпом само зато што је иза ње стао председник Лула. Па и у окружењу, у Албанији и БиХ, без обзира на све тешкоће, отварају се нови центри за ментално здравље и развијају службе. Вероватно ће се то десити и код нас када интерес ментално оболелих и њихових породица постане важан онима који су одговорни за њих и онима који би требало да их лече и да им помажу.

Психијатар и психоаналитичар у Међународној мрежи помоћи (IAN), доцент на Филозофскомфакултетуу Косовској Митровици