Тешко је генерализовати такозвани општи утисак, али када бисмо саопштили средњу оцену јавности о нашим предузетницима, вероватно би она била лоша. Зашто јавност лоше доживљава привреднике? Између осталог и зато што се перманентно подстиче атмосфера тражења кривца, па у круг криваца спадају и они који нешто стварају. И врло је вероватно да ова криза није ударила Србију, односно цео свет, да би јавност и привреднике доживљавала много боље. Међутим, са кризом, у којој долази до наглог сиромашења великог дела становништва, наравно да се намећу питања: због чега се ово дешава, ко је крив и како изаћи из тога? У трагању за одговорима почиње да се лута и међу осталим кривцима увек су и они који нешто стварају и праве.

У вези са привредницима треба рећи и то да они нису сви исти, тако да не можемо да генерализујемо све људе. Међутим, ако се вратимо у историју видећемо да су водећи привредници били, а и сада су, људи покретачи, они који су нешто крупно покретали, који запошљавају велики број људи и стварају нову вредност.

Они осећају да су незаслужено прозвани као кривци, да се незаслужено налазе ниско на лествици позитивног вредновања упркос томе што нешто позитивно доносе друштву. Наиме, свако друштво у великој мери зависи од тога колико се нове вредности створи. Новостворена вредност омогућује отварање нових радних места, доприноси просперитету и свему осталом што чини једно активно друштво. Тамо где се та вредност не ствара, друштво је у губитничкој фази.

Међутим, зашто се о привредницима у тешким временима шири лоша слика? То је, ја бар тако мислим, враћање лоптице од најодговорнијих фактора; политичке структуре морају лоптицу да пребаце на неко друго поље, да не би оне саме биле апсолутно одговорне. Па је вероватно најједноставније пребацити одговорност на следећи слој по изложености јавности, а то су привредници.

Какви су односи између политичке и привредне елите, врло је тешко рећи. Прво, мислим да у свету тај однос иде у једном смеру, а код нас, нажалост, у обрнутом. Због кризе, свуда у свету политика и привреда никад нису ближе сарађивале. Тако је у Немачкој, тако је у САД, а то се види чак и у Русији.

Мислим зато да и наша непродуктивна напетост између политике и привреде, која је овде у једном тренутку створена, треба да буде доведена на неку разумну меру и да, хтели не хтели, сви морамо да размишљамо о томе како ћемо да сарађујемо и како можемо даље да направимо нешто што би помогло да Србија у овим тешким тренуцима изађе што мање оштећена из кризне ситуације у којој се сада налази.

С тим што морамо имати у виду и то да смо изабрали капитализам као друштвени систем и да, хтели не хтели, капитализам не иде без капитала и без оних који зарађују више, који дају посао, али и оних који одузимају део вишка вредности, а то је политичка елита, која финансира и неке политичке циљеве. Али нећемо далеко стићи ако сматрамо да је капитализам могућ без капитала. Нити је капитализам самоуправни социјализам, који није био ни једно ни друго, ни социјализам, ни капитализам.

За мене је парадигматичан случај Русије, која је била лидер социјализма, али тамо се цео систем преко ноћи променио: тамо су прихватили све традиционалне вредности капитализма. И чак морам рећи да се многи међу нама не слажу с тим „традиционалним вредностима капитализма”, али оне су такве какве су. У Русији су их прихватили без поговора, а код нас је другачије. Зашто? Моја теорија је увек била да је то управо због „самоуправног социјализма”, када су нам дали слободу да много причамо а мало радимо.

Зато је наш проблем сада сложенији. Мислим да бисмо тиме могли објаснити и известан лицемеран однос према богатим људима, према којима се односимо са поштовањем, као према власницима капитала који запошљавају друге људе, а онда, с друге стране, о њима говоримо све најгоре. Сматрам да би требало да се у друштву разјаснимо о томе и утврдимо шта је у свему истина, а шта не.

Ја кажем мојим колегама – ако ја могу да уђем на свако моје градилиште, и погледам сваком раднику у очи, ако сам спреман да чујем било коју примедбу од свог запосленог – не видим зашто бих имао проблем са радницима. Напротив, кад видим њихово поштовање према мени, у смислу да сам ја тај који им помажем својим знањем, и од мене очекују да им решим неке проблеме, не видим ни зашто бих као привредник и власник предузећа имао било какав проблем своје перцепције у друштву.

*Председник компаније „ПСП-Фарман“, председник Клуба „Привредник“