Према Аристотелу, мера ствари, односно тражење мере, јесте вредносни идеал којем треба тежити. Облици умерености су варијабилна категорија, зависно од конкретне ситуације и области дешавања. Један француски песник је рекао да је мера у љубави волети без мере – што звучи лепо, са чиме се можемо, али и не морамо, сложити.

Вероватно ћемо се јоштеже сагласити о мери ствари, када пређемо на изазовну тему ,,Политике” – о умереним политичарима на Балкану, која одмах имплицира питање да ли је умерена политика на том простору могућа или немогућа мисија.

Сигурно заслужује осврт и „парадокс историје” да је појава неумерених, агресивних политичара на Балкану коинцидирала са обновом вишестраначког система. Контрадикција је на први поглед. Прво, историја показује да демократски избори немају увек за резултат појаву демократских личности. И друго, на том простору водећа места у вишестраначком политичком животу освојили су људи из комунистичке номенклатуре које, по дефиницији, много више карактерише ауторитарна свест него претходно демократско искуство. Вероватно, било је и изузетака којипотврђују изречено правило.

Наиме, нагло су замењене две колективне свести. Идеологија комунизма је замењена оном националном, један култ вишег циља (идеолошки) замењен је оним другим (националним), па зато није тако парадоксално да су се водећи политичари из прелазног периода од социјализма ка комунизму релативно брзо снашли у времену „пролећа народа” и транзиције „која тече” – сада од социјализма ка капитализму. Изборним победама њихова агресивност је добила демократску легитимацију;другим речима, и персоналне вокације – ароганција, недостатак политичке културе, тежња ка остваривању максималистичких циљева своје стране – подржане су „народном вољом”. Један екстрем је хранио онај други. Готово надреално,у сваком случају трагично.На том простору као да се политички примењивао, наравно, уз локалне боје, онај Њутнов закон физике: „Свакој акцији одговара реакција, супротна и једнака”. Трансформацијом физике у политику, попустили су и последњи осигурачи, па је биозавладао мрак у оној крчми о којој је говорио Крлежа.

Ово објашњење је нужногенерално, не инсистира на симетријама домаћих агресивности, не третира ни ефекте инволвираности међународног фактора – у питању је само покушај објашњена успона „неодмерених” у овом циклусу балканске историје. У сваком случају, „ вође” су дале печат времену, што не лишава одговорност домаћујавност, њенполитичкиизбор, макар он и биосистематски контаминиран званичним пропагандама.

Да ли можемо сматрати да је такво време за нама и да се отвара ново историјско поглавље које ће обележити умерени политичари? Да ли потврду тог новог времена чине – како се то често говори – појавепредседника Хрватске Јосиповића и председника Србије Тадића?

Нашутисак је да се може говорити о најави, јошувек не и о извесности. Кажемо најави, јер се без сумње ради о политичарима код којих се види васпитање стечено у њиховим домовима, касније надграђено личном и политичком културом, спремност да се на цивилизован и демократски начин суоче са тешким наслеђем на унутрашњем плану и у међусобним односима.

Али критеријум праве политичке умерености се не завршава на спољном утиску о личној и политичкој пристојности, већна способности решавања, и то на праведан начин, конкретних, нагомиланих проблема. Зато би требало сачекати и фазу већих резултата да би могли саопштити поузданије судове.

Подсетимо, један италијански председник владе је остао у историји као политичар који се са Берлинског конгреса вратио „чистих и празних руку”, и ту му је био крај.

Умереност политичара на Балкану можемо мерити и по њиховој способности да у политици као „вештини могућег” нађу меру између две битне компоненте – идентитета и прагматизма. Претерано инсистирање на идентитету, на уштрб прагматизма и прилагођавања на унутрашњем и међународном плану, води нереалности, па и изолованости. С друге стране, инсистирање искључиво на прагматизму, укључујући и сервилно прихватање свега што долази са међународног нивоа, носи ризик губљења идентитета, вредносног и националног, што, такође, нарочито дугорочно, може водити политичком, па и историјском поразу.

Очигледно – умереност, тражење мере, захтева политичку културу и храброст политичара, чији успон и трајање ипак у доброј меризависе од постојањаозбиљне, и такође умерене, јавности.

*Професор универзитета у Риму