Србија је на прагу нове пореске реформе. Иако чланови владе реформу најављују по већ устаљеном методу „ко у клин, ко у плочу”, њене контуре се ипак назиру

Реформом се планира смањење пореза и доприноса на лична примања грађана чиме би се радна снага учинила јефтинијом. Ове мере би требало да стимулишу запошљавање, да повећају конкурентност привреде и да тако подстакну нове инвестиције. Уз то, смањио би се и број радника на црно, па и ендемска гадљивост према плаћању пореза.

Губитак дела буџетских прихода би се надокнадио повећавањем стопе пореза на додату вредност (ПДВ). Ова мера би требало да допринесе и смањивању платнобилансног дефицита. Повећање ПДВ-а дестимулисаће увоз на који се овај порез плаћа, а стимулисаће извоз на који се ПДВ не плаћа. Са мало маште и нешто ироније, можда би се могло доказати да ће пореска реформа смањити и број малолетничких трудноћа, саобраћајних несрећа, или да ће повећати писменост становништва.

Било би добро да се у овом заносу не заборави да је примарни циљ пореске политике да попуни буџет, да несношљиви буџетски дуг не преноси на будућност и да у коначном исходу избегне банкрот државе. Ризично је када се пореске власти одричу врапца у руци у корист голуба на грани. Порески голуб ретко када заиста и слети.

Србија има богато искуство са натегнутим теоријским конструкцијама и изневереним реформским очекивањима. Тако су, на пример, драстично смањене царине како би се подстакла конкуренција у привреди и омогућио индустријски процват. Уместо увеле индустрије процветао је увоз, а држава није напунила буџет већ џепове увозника и иностраних произвођача.

По сличној логици радикално је смањена стопа пореза на добит која је сада најнижа у Европи. Очекивала се навала инвеститора, повећање запослености и пораст свих врста пореских прихода. До навале није дошло, запосленост је у вишегодишњем паду, а приходи буџета по основу пореза на добит су убедљиво најмањи у Европи.

Ако се најављена реформа реализује, од ње ће највише профитирати власници презадужених предузећа. Новац проистекао из уштеда на порезу биће употребљен за раздуживање а не за нове инвестиције и запошљавање. Као и све антирецесионе мере, и пореска реформа као да иде ка томе да се на рачун буџета и будућности, а о трошку пореских обвезника, санирају презадужена предузећа.

Мимо популарних предрасуда, српска привреда је у пореском смислу једна од мање оптерећених у Европи. Уз то, и стопа ПДВ-а је на самом европском дну. Србија није привлачно одредиште за инвеститоре, али разлози за то нису у пореској сфери и пореска реформа неће битно поправити позицију Србије. Конкурентност се може поправити само јачањем правног система и улагањем у инфраструктуру, образовање и здравство. Када је о пореском систему реч, за инвеститоре су најважнији његова стабилност и једноставност.

Услова за смањивање пореза и доприноса објективно нема, али је корекција пореског система на различитим сегментима потребна. ПДВ би се морао повећати – боље данас него сутра. Прогресивна пореска скала се мора увести, ако не фискалног прихода ради, оно социјалне пристојности ради. Скандалозно пореско фаворизовање странаца који раде у Србији на рачун домаћих грађана мора престати, поново, бар пристојности ради. Бесмислено ниска стопа пореза на добит се мора повећати, а још бесмисленији систем додатних пореских ослобађања се мора укинути.

Пореска дисциплина се мора појачати и буџетско трошење се мора рационализовати, али је збирне буџетске расходе тешко снижавати. Треба се запитати из којих ће средстава Србија покривати најављене инвестиције у инфраструктуру, како ће отплаћивати кредите које данас бесомучно узима, из којих средстава ће реформисати пензиони систем или финансирати реституцију.

Нема те пореске политике која може поништити негативне ефекте огромних каматних стопа које годинама уништавају привреду, дестимулишу инвестиције и запошљавање. Нема те стопе ПДВ-а која може поправити платни биланс када су царине ниске, а курс динара прецењен. Реформе се не могу спроводити на парче, од данас до следећих избора, или под утицајем економских центара моћи, домаћих или иностраних, свеједно.

Пореска реформа која не уважава домаће економске реалности направиће додатну буџетску рупу, а да ниједан од најављених циљева неће бити остварен. Потребна је радикална, свеобухватна и координирана реформа – и монетарне и развојне и фискалне политике. Све друго је само погубно губљење времена, а Србија га нема.

*Финансијски консултант

www.nkatic.wordpress.com