Posmatrajući tekuće afere koje potresaju SPC mogao bi se steći površan utisak da je reč o ličnim sukobima i netrpeljivostima između pojedinih arhijereja, dok se, u stvari, radi o etičkim pitanjima u organizaciji i orijentaciji SPC.

1. Pre svega, jasna je tendencija da se Sinod postavi u hijerarhijski nadređen odnos prema ostalim episkopima koji sačinjavaju Sabor donošenjem odluka koje nisu eksplicitno predviđene na Saboru. To je promena kojoj se patrijarh Pavle očigledno protivio, imajući u vidu da svaku odluku Sinoda mora da potpiše patrijarh, koji Sinodu i predsedava. Hijerarhijski superiorna pozicija Sinoda bila bi suprotna duhu pravoslavne crkve, jer je upravo njena sabornost, uz ravnopravnost svih episkopa, osobenost pravoslavne crkve u odnosu na svetovni institucionalni poredak.

Nastojanje da se saborni duh pravoslavne crkve u SPC transformiše u više hijerarhijsku organizaciju nužno ugrožava ustaljene vrednosti, te stoga ne treba da čudi ako dovede do neslaganja među episkopima. I najnovija odluka Sinoda da se ustoličenje novog patrijarha odloži za više meseci, za neki naredni Sabor, sasvim je neuobičajena i govori o ozbiljnim unutrašnjim problemima među jerarhijom.

2. Drugi problem leži u činjenici da preokupiranost jerarhije sobom i sopstvenim odnosima pokazuje nedovoljno uvažavanje fundamentalne dogmatske i životne činjenice da crkvu sačinjavaju ravnopravno jerarhija i narod, ili ,,episkop i narod”, te da, shodno tome, ni Sinod, ni Sabor, sami po sebi, nisu ,,crkva”. Stoga stav crkve nije isto što i ,,stav Sinoda”, pa ni ,,stav Sabora”, već samo stav Sabora u saglasnosti sa stavom verujućeg naroda.

3. Konačno, autoritet jerarhije proističe pre svega iz doživljaja svetosti te jerarhije od strane naroda, a ne iz mantija i spoljašnjih obeležja. Doživljaj svetosti u vezi je sa svešću naroda o tome da jerarhija poseduje hrišćanske vrline, i to je istovremeno razlog za ogroman autoritet koji je imao patrijarh Pavle. Ukoliko predstavnici jerarhije počnu da javno postupaju u nesaglasnosti sa osnovnim hrišćanskim vrlinama i zapovestima, pa čak da u javnom prostoru iznose osude, uvrede i klevete, njihov autoritet se kruni proporcionalno količini i drastičnosti takvih postupaka. Takav jezik i nastup predstavnika crkvene jerarhije narod ne očekuje i ne prima sa poverenjem.

Zbog svega navedenog, svedoci smo radikalno zaoštrene krize autoriteta crkvene vlasti u narodu.

Lek za nastalo stanje odavno je poznat i sastoji se u povratku crkvene vlasti na početak i osnovu, koja leži u monaškom zavetu i monaškim pravilima života. Jer ne treba zaboraviti da crkva leži na leđima monaštva, i da su svi arhijereji – monasi, iako se to ne bi reklo na osnovu mnogih spoljnih obeležja. Živa uspomena na patrijarha Pavla najbolji je primer gromoglasne tišine svetog života iz koga, u Crkvi, ističu rešenja svih ,,organizacionih” i ,,strateških” pitanja.

Monaška etika zabranjuje da se ta pitanja rešavaju bukom i lomovima i u najužem okruženju, a kamoli javnim obračunima i medijskim kampanjama. Veliko nasleđe tihog nošenja bremena tenzija i problema u organizmu crkve koje nam je ostalo iza patrijarha Pavla ne treba tako brzo i radikalno napuštati da se kriza poretka u crkvi čiji smo svedoci ne bi produbila.

Centar za bezbednosne studije, Beograd